Piše Ivan Mrđen: …samo deca rastu

Bili u nedelju, kad su nastupali “otkazani od subote”, Coby, Devito, Relja i ljubimica okolnih šiparica Senadah, malo se razočarali što izvesni Voyage nastupa tek u ponedeljak, pa su zbog njega sinoć na istom mestu odslušali šta im poručuju Crni Cerak, Desingerica, Ema, Lacku i Nucci, izvin’te me ako sam štogod pogrešio od tih zvučnih imena…

Nije me mrzelo da malo pregledam tekstove “hitova” tog Mihajla Veruovića zvanog Vojaž, pri čemu mi je posebnu pažnju privukao post-refren pesme “Tango”, koja u prvi mah deluje bezazleno i nas starije pomalo podseća na nezaboravnu scenu iz filma “Miris žene” i čuveni ples Al Paćina i Gabrijele Anvar.

A onda kreće ono zbog čega se valjda klinci toliko “lože” na ovog još malo pa 24-godišnjaka:

“Sa mojom braćom slavim (Ale, ale); O kako dobro radiš (Ale, ale); I samo da smo zdravi (Ale, ale); Mi bogati i mladi (Ale, ale)!” Pa još jednom sve to isto…

Filozofija trenutka, sad i odmah, uz obavezno “brate” i navijačke poklike… ali, kako rekoh, ko još uvažava šta mislimo mi matorci, koji smo kao generacija zasrali sve što smo mogli, od zakasnelog uvođenja višestranačja, od “ratova u kojima nismo učestvovali”, od preternog gledanja kroz prste “pobednicima” sa kraja prošlog veka, od “Velike Srbije” do svega ovoga što još malo pa deceniju i po imitira život u razvaljenoj, rasprodanoj, pokradenoj i nebitnoj državici…

* * *

Možda baš zbog toga, da nas nekako uteše i odobrovolje, unuci su nam poslali video zapis od nedelje uveče kad su svi oko njih, u proseku tu negde petnaest, šesnaest… skandirali ono što se u zemlji Srbiji najglasnije čuje na utakmicama košarkaša “Partizana”, ali ne i u direktnim prenosima na “Areni”…

To me podsetilo na neke demonstracije od pre sedam godina, kad nismo ni slutili da će umesto “stop krvavim košuljama” doći vreme krvavih ruku i razbijenih glava, ja tada bio u Dubaiju a moja Mira mi slala zvučne zapise sa beogradskih ulica. Pa se čulo i to, na šta je naš Fića, tada tek devetogodišnjak, počeo da skandira “Vučiću, federu”…

Kasnije je, na žalost, imao mnogo prilika da čuje kako to zaista zvuči, a meni nekako žao što čitavo jedno odrastanje prate te dve ružne reči. Baš kao u onoj dečjoj pesmici “sve je stalo, samo deca rastu”…

* * *

Zato se kao jedan od heroja ovog juna nametnuo 18-godišnji Mihajlo Gucunja, iz Ekonomsko-trgovinske škole u Bečeju, koji je na tradicionalnoj svečanosti dodele priznanja najuspešnijim srednjoškolcima u ovom gradu, odbio da se rukuje sa predsednikom opštine izvesnim Vukom Radojevićem.

Koji se, kao što je već običaj među naprednjačkim buzdovanima, pojavio pola sata nakon što je zakazana ceremonija počela, pa su priznanja uručena bez uobičajenog svečanog govora, što i nije neka šteta, jer Bečejci još pamte da je “gospodin predsednik” u istoj toj školi bio jedan od najslabijih đaka. Da baš ne kažemo, “ćaka”…

U Bečeju se, by the way, u maju ove godine obrušio sveže rekonstruisan plafon u zgradi gimnazije, zbog čega su Gucunja i drugari nekoliko dana bojkotovali nastavu i tražili ostavku upravo predsednika opštine.

Marketinški stručnjaci će znati bolje od mene koliko je u savremenom svetu značajna neverbalna komunikacija, pa je u tom smislu ova Mihajlova “moša” opomena da današnja deca sazrevaju mnogo brže i da, ma koliko im svašta zamerali, više ne pristaju da ih bilo ko potcenjuje.

Iz tog ugla gledano, njegova nepružena ruka je možda čak i glasnija od horskog podjebavanja predsednika svega i svačega i vrhovnog komandanta Ćacistana.