Zbog opstrukcije naprednjaka i socijalista, Komisija za spomenike i nazive trgova i ulica Beograda nije prošle nedelje prihvatila predlog da se trg blizu Slavije nazove imenom Borke Pavićević (1947-2019).
Na dan njene sahrane, u sredu 3. jula 2019. godine, napisao sam da je legendarna Borka bila dramaturg, umetnički direktor, kolumnista i kulturni aktivista i zamolio da mi to ne zamere zagovornice rodne ravnopravnosti, jer je ona sve to radila baš „muški“, snagom svojih ubeđenja i silinom svog temperamenta. Umetnički direktor Beogradskog dramskog, potom Ateljea 212 i Bitefa, jedan od osnivača Beogradskog kruga, osnivač i direktor Centra za kulturnu dekontaminaciju, publicista, nosilac francuskog Ordena Legije časti… ogromne su zasluge Borke Pavićević ne samo za ovdašnju kulturu, već za društvo u celini.
Tada sam napisao da u političkim prilikama u Srbiji (u kojima, na žalost, i dalje živimo) zbog svega što su predstavljali i ona lično i CZKD nije bilo ni primisli o sahrani u Aleji zaslužnih građana. Ali sam i dodao da verujem kako ne bi bilo drukčije ni desetak godina ranije, jer Borka nije ništa opraštala ni jednoj vlasti, pa su zato neki njeni intervjui i tekstovi iz „postpetooktobarskog perioda“ tih dana ubedljivo najviše čitani, deljeni i podržavani.
Ona nikom nije ostala dužna, ali su mnogi ostali dužni da Borkine reči poslušaju kad je trebalo i kako je trebalo! Četiri godine kasnije, možemo samo da konstatujemo da još nije došlo „bolje vreme koje će razumeti njen značaj i ulogu”, kako je ovih dana napisao Vladimir Pajić, odbornik Pokreta slobodnih građana u Skupštini grada Beograda.
Izgleda da crveno-crna koalicija na vlasti bolje i duže (zlo)pamti i ko je bila Borka Pavićević i šta se sve događalo u Centru za kulturnu dekontaminaciju. Sećam se, na primer, da smo u proleće te 2019. godine, dok su već pristizale vesti o njenoj bolesti, u tom prostoru obeležili četvrt veka postojanja Agencije Beta (15. maja), deset dana kasnije isti jubilej i Nezavisnog udruženja novinara Srbije, dok je 7. juna u dvorištu na uglu Birčaninove i Kralja Milutina proslavljen 22. rođendan lista „Danas“.
„Došlo vreme da se opet okupljamo po borkama“, rekao je još početkom februara 2015. moj prijatelj Dragoljub Žarković (1951-2020), posle tribine o serijalu „Pad haških begunaca“ Slaviše Lekića (1959-2021), jednog sve u svemu istomišljeničkog skupa. CKZD Borke Pavićević time je istaknut kao jedna od poslednjih oaza za izražavanje razmišljanja koja nisu baš po volji aktuelnog režima i njegovih trabanata. Kasnije se sve to preselilo u „Dorćol Platz“, zahvaljujući neumornom Veselinu Simonoviću (1958-2022.)
Slično je, međutim, bilo i tokom prethodne vlasti. Tako je u Centru za kulturnu dekontaminaciju u petak 30. marta 2012. godine, dakle u predvečerje promene “Sa Tadića na Vučića” (što je i naslov knjige u kojoj su sabrani moji komentari od početka 2011. do kraja 2013.) otvorena i posle četiri sata zatvorena izložba predmeta iz devedesetih godina, koju je organizovao Muzej objekata.
Tom prilikom sam hteo da “kod Borke” odnesem metalni sivozeleni kanister od dvadeset litara, ali da sam odustao kad sam video da je neko već priložio plastičnu bocu od dve litre napunjenu benzinom, što je bio daleko masovnije korišćeni predmet. “Ko je tada imao za dvadeset litara, smatrao se bogatim čovekom”, rekao mi je tih dana moj prijatelj Vasa Radović (1947-2014).
Mada bi, ruku na srce, kupovina tolike količine benzina odjednom mogla i danas da se smatra luksuzom, jer litar na pumpi košta baš kao devedesetih na ulici.
Kad smo već kod devedesetih i ulice, da pomememo da je na istoj sednici već pomenute komisije izostala i odluka da se park na Slaviji (na mestu nekadašnje “Mitićeve rupe”, jedno vreme i simbola moći “srpske majke” Dafine Milanović) nazove po Dušanu Jovanoviću. Izgleda je došlo vreme u kome treba iznova podsetiti da je Dušan bio četrnaestogodišnji romski dečak koji je 18. oktobra 1997. u Beogradskoj ulici, nedaleko od svog doma i parka na Slaviji, tragično nastradao tako što je brutalno pretučen od strane grupe “skinhedsa”. Samo zato što je Rom!
“Očekivano je bilo da katastrofalna politika devedesetih koja se ponavlja neće podržati ovako nešto”, izjavio je odbornik Vladimir Pajić za “Danas“.
Pitanje je samo da li su zaborav i bezosećajnost samo obeležje onih koji od toga imaju nekakve (uglavnom političke) koristi. Nedavno mi je jedna druga Borka, moja prijateljica Borka Pajčin, gazdarica kultne čukaričke kafane “Una”, preko puta ulaza u Hipodrom, za koju tvrde da je osnovana 1832. godine, ispričala kako se u novogradnje u okolini doselilo puno novih “komšija”, koji uglavnom ćutke prođu pored nje i gostiju u bašti:
“A onda, kad im nešto zatreba, da ostave ključ ili neki paketić za nekoga, sve pucaju od servilnosti, da bi dva, tri dana kasnije opet prolazili kao da ništa nije bilo. Ja takve već dugo nazivam ‘metalni ljudi’. Takva im duša…”