Moja draga koleginica Marijana M. Rajić napisala je pre tri dana da je “saglasna sa svima koji misle da mali psihopata mora da bude mrtav za medije”.
“Znači, da ne postoji! Ne treba mu davati nikakvu pažnju ni prostor iz stotinu razloga, ne samo zbog toga što bilo kakvo podsećanje na njegov pir može da okine PTSP kod bilo koga, jer će uskoro 1.septembar i nova školska godina”, napisala je Marijana, posebno iznervirana informacijama koje se bave daljim školovanjem maloletnog masovnog ubice iz škole “Vladislav Ribnikar”.
(PTSP – posttraumatski stresni poremećaj predstavlja anksiozni poremećaj koji se javlja kod nekih osoba nakon što su bile izložene opasnom događaju. Osobe koje pate od ovog poremećaja osećaju napetost i strah čak i kad nisu više u opasnosti.)
Dan kasnije su se i roditelji ubijene dece javno obratili glavnim i odgovornim urednicima televizija i drugih elektronskih i štampanih medija, sa molbom da promene način na koji informišu javnost o tragediji koja je pogodila, ne samo njih, već i čitavo društvo.
“Njihov apel doživljavam kao svojevrsni manifest iza kojeg treba da stanu sva novinarska udruženja i medijske asocijacije i koji konkretnim koracima iz svog domena aktivnosti i odgovornosti treba da podrže Ministarstvo informisanja i telekomunikacija, Regulatorno telo za elektronske medije i Savet za štampu. ANEM podržava sve zahteve i pozvaće svoje članice da ih se dosledno pridržavaju i poštuju”, objavio je tim povodom kolega Veran Matić.
PROČITAJTE JOŠ
Iz pisma, poslatog u ime porodica Anđelković, Asović, Aćimović, Božović, Vlahović, Dukić, Kobiljski, Martinović, Negić i Čikić, prepisujem sledeće pasuse:
“Molimo vas da prestanete da nas dodatno razarate svojim izveštavanjem. Svakodnevnim objavljivanjem ”senzacija” ili ‘ekskluzivnih saznanja’ (koji su najčešće puni neistina ili poluistina), propraćenih fotografijama maloletnog ubice, kao i sažaljivim objavama i nastupima pojedinih medijskih radnika, političara i drugih učesnika u javnom životu postiže se samo to da nas iznova traumatizujete, a u društvu hranite i gajite kult nasilja i zla. Kako se ovakva tragedija nikad više ne bi ponovila, deca i njihov čuvar, dakle žrtve, su ti koje treba da pamti svaki građanin, a ne ubica koji je njihove živote ugasio.
Pokušajte da se stavite u naš položaj i da se zapitate da li je ova tragedija tema o kojoj treba da razmišljate isključivo kroz broj gledalaca, ‘šerova’, ‘klikova’ ili tiraže bazirane na onome ko je počinio masakr.
Prestanite da objavljujete tekstove i priloge o ubici i njegovoj porodici, kao i izjave čija je svrha bilo kakav oblik relativizacije ili veličanja njegovog zločina.
Prestanite da objavljujete bilo kakve fotografije maloletnog ubice i učinite sve što je u vašoj moći da fotografije koje su trenutno dostupne na internet stranicama medijskih kuća u kojima obavljate ključne funkcije budu izbrisane. Takođe zahtevamo da se u bilo kom tekstu ili prilogu o žrtvama ne objavljuju fotografije počinioca zločina ili njegove porodice.
Nama naše najvoljenije niko i ništa na ovom svetu ne može da vrati. Međutim, vi, zahvaljujući odgovornim i za društvo jako značajnim funkcijama koje obavljate, svojim delovanjem možete da utičete na to da li će se masakri u osnovnoj školi ‘Vladislav Ribnikar’ i u Malom Orašju i Duboni ikada ponoviti!”
Bio sam u Australiji u martu 2019. godine, kad je izvesni, tada 28-godišnji Brenton Tarant iz Australije, napravio stravičan masakr u dve džamije u Krajstčerču na Novom Zelandu, ubivši pedeset i ranivši tridesetosmoro ljudi. Tome su svi tamošnji mediji posvetili najveću moguću pažnju, ali baš niko se nije upustio u prepričavanje njegovog ludačkog “manifesta”, niti se bavio svakim šizofrenim zapisom na njegovom oružju ili analizom pesama sa njegovog video klipa…
S druge strane, ne mogu da zaboravim kako se to, na najodvratniji mogući način razvlačilo danima po medijima u Srbiji, gde su vajni “istraživački novinari”, kojekakvi analitičari i samozvani mudraci po društvenim mrežama gotovo likovali što se u tim zapisima i na oružju zločinca nalaze imena ili slike Miloša Obilića, Baja Pivljanina, te car Lazar, te Radovan Karadžić…
Taj “običan beli čovek iz australijske srednje klase” ili “mirni momak koji je besplatno trenirao dečake iz kraja”, kako su ga neki predstavljali, ubijao je i sadistički se iživljavao nad nedužnim ljudima, a poslednja žrtva je Mucad Ibrahim, dečak od tri godine.
Zato je sav normalan svet uzvikivao: “Ne u moje ime!” Ali, bilo je više nego primetno odsustvo jasnog otklona od ovog i svih drugih ludaka koji bi da se zbog nečega svete ili da, ne daj Bože, “brane” Srbe i Srbiju, što nas je još jednom, bez ikakvog razloga, gurnulo “na pogrešnu stranu istorije”!
Tih dana sam napisao da nam, u stvari, najviše nedostaju mirnoća i pamet, nešto poput izjave tadašnje premijerke Novog Zelanda Džasinde Ardern, koja je posle masakra u Krajstčerču rekla da “ime čoveka koji je izvršio ovaj pokolj više nikad neće izgovoriti”:
“On je terorista, kriminalac i ekstremista i zato vas preklinjem: Izgovarajte imena onih koje smo izgubili a ne onoga koji nam ih je oduzeo.”
I mediji, i u Australiji i na Novom Zelandu, su je poslušali, pa se psihopatino ime pojavilo samo uz kratke vesti da je krajem 2019. godine osuđen na doživotni zavor, bez ikakve mogućnosti za ublažavanje kazne.
Sad zamislite da tako nešto ume (ili sme) da izgovori naša filadendron premijerka. Još veće čudo bi bilo da je iko od onih kojima su se obratili roditelji iz “Ribnikara” i poslušaju. U zemlji Srbiji već decenijama malo koga interesuju žrtve, posebno drugih, možda i zbog toga što se neprestano bavimo onima zbog kojih su i zbog čije politike svi ti ljudi stradali?!
