0
Baš me je pre neki dan rastužila Minja Bogavac, tekstom koji je počela sa “ovo bi trebalo da bude lepa kolumna”.
Na prvi pogled lepo i krasno, jer je prošlog četvrtka, na Međunarodni dan ljudskih prava, proslavljeno punoletstvo pokreta Novi Optimizam, rođendan Građanskih inicijativa, dodeljena povelja „Dušan Mitrović“ za Dobar primer Novog Optimizma, kao i nagrade „Tri slobode“ organizacijama civilnog društva, koje su ih zaslužile, svojim građanskim aktivizmom, u prethodnih godinu dana.
“Pobegla sam kući, pre kraja programa, a da se nikome nisam ni javila. Jer, pitali bi me zašto već idem, a ja ne bih znala šta da kažem a da ne pokvarim atmosferu. I ne bih znala šta da kažem a da to već svi prisutni ne znaju”, napisala je poznata spisateljica, dramaturg, pozorišna rediteljka i slem pesnikinja.
Dodao bih i “moja prijateljica”, mada je istina da sam mnogo bliži bio sa njenim roditeljima, majkom Oliverom i naročito ocem Zoranom, koga sam kad je iznenada preminuo, ne dočekavši šezdeseti rođendan, ispratio kolumnom objavljenom 21. septembra 2006. godine:
“Ne događa se često da na večni počinak ispratimo tako sjajnog novinara i još boljeg urednika, a da to ne mogu da zapišu ni jedne novine, koje je stvorio ili uređivao u vreme njihovih najvećih tiraža. Juče je sahranjen Zoran Bogavac (1947 – 2006), a sve što je uradio i po čemu će ga pamtiti umrlo je mnogo pre njega: Zum, Reporter, Duga, DEM, Politikin svet, Ekspres, Glas nedelje… Tačnije: svi ti listovi počeli su da umiru onda, kad su ostajali bez njega.”
Neko je tih dana podsetio da je Zorana kao apsolventa medicine “u novinarstvo odvelo uverenje da će istinom više doprineti izlečenju svog naroda”. Čitajući kolumnu njegove ćerke Minje imao sam osećaj da nam je ona sasula u lice više nego gorku istinu, zbog koje ćemo na “izlečenje naroda”morati da pričekamo.
Možda i zbog toga što smo na Međunarodni dan ljudskih prava, delili nagrade i priznanja, “ne za uspehe i postignuća, već za borbu i pretrpljen poraz; za neodustajanje, uprkos nepravdama, uvredama i poniženju”. Ono što mora da rastuži je Minjina briljantna analiza tom prilikom i na taj način istaknutih organizacija i pojedinaca…
“Na Međunarodni dan ljudskih prava, Novi Optimizam dodelio je Nagradu za progon iz rodnog grada, najdobronamernijoj i najkvalitetnijoj ekipi mojih vršnjaka, vršnjakinja i prijateljica. Nušićijada je nagrađena za neodustajanje od društva, onda kad ih je društvo nepravedno proglasilo neprijateljima.”
Građanske inicijative dodelile su nagradu Beogradskoj Paradi ponosa, za Euro Pride koji se nije desio, koji je bio zabranjen, koji kako je saopštila država „nije bio šetnja, već sprovođenje“.
Druga je nagrada otišla KRIK-u, medijskoj kući sa najvećim brojem SLAPP tužbi u Evropi… Fenomen koji kod nas nije dovoljno razmatran ni u medijima ni u pravu, definisan je u SAD kao SLAPP (Strategic Lawsuit Against Public Participation). Bukvalan prevod znači – Strateške tužbe protiv učešća javnosti, termin je ujedno i akronim engleske reči “šamar”. Cilj SLAPP tužbi nije pravda, već pritisak na medije, novinare, blogere i pojedince, kako bi se suzbio njihov uticaj u javnosti.
Treća nagrada je pripala udruženju organizacija civilnog društva, koje su se ujedinile da javnost upozore na krizu mentalnog zdravlja, s kojom se suočavamo.
Najavljena je i dodela priznanja Udruženju „Pravo na vodu“, u Zrenjaninu – gradu bez pijaće vode, a dodeljeno je i posthumno priznanje Vesi Simonoviću, za sve što je radio, a nije stigao da uradi, do kraja.
“I tako, odjednom, usled svih ovih informacija, u glavu me je zavalio osećaj da ove nagrade, nisu ništa drugo – sem utešnih nagrada. Onih koje dobiješ, kada sve drugo izgubiš. Ovo je trebalo da bude lepa kolumna, međutim, desila joj se Srbija!”
Minja Bogavac je još dodala neku vrstu objašnjenja zašto je pisanje lepih kolumni u Srbiji “nemoguća misija”, izrazivši bojazan zbog svega što smo zajedno prošli i svega što nas tek čeka, od novih progona, novih zabrana, novih zagađenja vode i vazduha, novih kriza mentalnog zdravlja, novih SLAPP tužbi i novih ročišta…
A to nikakve nagrade i aplauzi sve malobrojnijih istomišljenika u “Dorćol Platzu”, možda jedinoj preostaloj oazi slobodnog duha – ne mogu da izleče!
