1
“Nepoznati ljudi nam postaju dragi. Dragi ljudi nam postaju nepoznati. Život…” – objavio je prekjuče moj novi Fejsbuk prijatelj Aleksandar Zdravković iz Zrenjanina.
Mada, u poslednje vreme sve teže prihvatam prijateljstva preko društvenih mreža. Prvo zbog toga što sam uočio da većina zahteva stiže sa naloga na kojima praktično nema nikakvih informacija o pozivaru, tek poneka izmenjena profilna slika i najčešće baš ni jedna objava ili informacija, ako se ne računaju lanjske i još starije rođendanske čestitke koje je neko drugi tamo “okačio”.
Dešavalo se ranije da me prevare slike zajedničkih prijatelja, pa kad tamo vidim meni neke drage osobe automatski prihvatim. A onda sam vremenom uočio da se tu uglavnom nalaze ista lica, od kojih neki, na moju žalost, više nisu među živima, pa sam ih da se nepotrebno ne potresam grubo zvuči “uklonio sa liste”, a praktično moja sećanja na njih premestio na sigurnije i intimnije mesto.
Tako sam počeo da razmišljam, kakvi su to “prijatelji” kad nisu učinili nešto slično, da bih malo dubljom analizom došao do zaključka da je uglavnom reč o pripadnicima čuvene botovske armije po javnim kućama, koji će koliko sutra prekosutra da komentarišu “Mrđenova primećivanja”, kako je svojevremeno moje zapise nazvao legendarni Lale Bojičić. Naravno, ako im se upali “crvena lampica” kad bih, kojim slučajem, imenom i prezimenom pomenuo njihovog voljenog predsednika svega ovoga.
* * *
Zato se, bez obzira na zvaničnu brojku od 4.805 FB prijatelja, moja dnevna komunikacija završava u najužem krugu proverenih, iskrenih i dobronamernih više sapatnika nego saboraca. Tako sam sebi sve više ličim na kornjaču, kako je to pre sedam dana sjajno primetio Vladan Ćosić, zadnja pošta Jalovik kod Šapca:
“Da li znate zašto kornjače postoje već 250 miliona godina i zašto mogu da žive preko 200 godina? Zato što imaju oklop! Zato što se pred opasnost uvuku u njega i tako se sačuvaju od svega. Ceo život sam posvetio izgradnji tog oklopa. U njemu živim decenijama. Svakim danom on je sve deblji i deblji. Inače, da nije njega, pojeli bi me! Istina, ponekad izbacim glavu, ali samo na kratko – da namirišem nevreme.”
* * *
A nevreme više nije ni za mirisanje. Sad se oseća samo smrad. Ne pomaže više oklop sačinjen od negledanja vesti, nečitanja novina i izbegavanja “ozbiljnih tema” sa ono malo stvarnih prijatelja, dostojnih da makar jednom nedeljno podelimo kafanski ili kartaroški astal. Došlo vreme da se isključi i telefon, posebno one ikonice koje nas upućuju ka društvenim mrežama.
Pročitajte još:
Evo juče, za samo dva sata oko podneva video sam, pročitao i užasnuo se zbog enormne količine nasilja i gluposti, da bih ubrzo zaključio da nije “dezorijentisan” samo onaj moj ispisnik koji je pretučen na Bulevaru kralja Aleksandra jer je neoprezno stupio na kolovoz…
Dezorijentisano, zablesavljeno, indoktrirano, zaslepljeno i potpuno neempatično postalo je čitavo društvo. Ljudi-kornjače tu više nikog ne prepoznaju, niti imaju s kim da razgovaraju…
* * *
Zato, što bi rek’o jedan od onih koje ne pozivaju na “Satira fest” (koliko vidim, nema ga ni na spisku učesnika za predstojeći, zakazan za četvrtak 24. oktobar, od 17.30 časova u maloj sali “Kolarca”), moj prijatelj iz Velike Plane Milan R. Simić: “Ćutimo da bismo sačuvali slobodu govora.”