Piše Ivan Mrđen: Komarci k’o rode

Ne, nije reč o isto tako važnoj temi da kad relativno mladi ljudi kupe stan onda na duži rok odlažu proširenje svoje zajednice, jer, kako tvrde, sa kreditom na vratu nema mnogo prostora za rode na vratima...

“Rode” su iz prve scene “bolne komedije o samoizdaji” Dušana Kovačevića, ovekovečene maestralnim izvođenjem Zorana Radmilovića, ono kad Radovan Treći mlati jastukom po sobi i kaže Rumenki: “Ja nikad nisam video ovolike komarce – k’o rode. Čim ugasim svetlo, napadaju me i grizu zubima. Da ne nosim ove julske naočare, odavno bih ostao bez očiju…”

* * *

“Kakav, bre, kvalitet života, kad nam komarci isprazniše bašte već posle šest uveče”, žale se ovih dana moji prijatelji ugostitelji. “Sredili dvorište za prijatne letnje večeri, ali baš i nije neka uživancija kad se mažeš ‘autanom’ ili sediš uz spaljene stare krpe”, kukaju moje zvezdarske komšije i ponosni vlasnici vikendica po okolini. Boravio sam prošle sedmice tri dana na Fruškoj gori, ista priča... U Beškoj sam čuo da je zbog toga što Crkva ne dozvoljava pristup Koviljskom ritu taj deo obale Dunava i bukvalno postao nepristupačna baruština, da baš ne kažem “farma komaraca”…

Pratimo izbore u Britaniji i Francuskoj, već se uveliko bavimo istom novembarskom pričom u SAD, a od domaćih tema sve neka strateška pitanja, plus ordenisanje ustoličenih pedofila… U poređenju sa tim komarci nekako sigurni, tek u nekom ćošku mala vest da neki nadležni negde razmišljaju da nešto preduzmu, of course, “čim se za steknu odgovarajući uslovi”...

Ova država je bitku sa komarcima definitivno izgubila, upravo zato što joj je kvalitet života njenih građana uvek bio poslednja stavka u budžetu. I nije to od juče, i nije to neki poseban izum ovih što su mnogo toga napravili “prvi put u istoriji”.

Svojevremeno sam u Blicu, dok je gradonačelnik bio Nenad Bogdanović, kad su redom propadale akcije organizovane borbe protiv ovih krvopija, predložio da se pređe na pojedinačno uništavanje, što bi se stimulisalo tako da ko donese teglu sa kilogramom ubijenih komaraca dobije deset hiljada evra. Gradska vlast je, sećam se, energično reagovala saopštenjem kako “nije primereno” podsmevati se njihovim nastojanjima da se reši ovaj veliki problem svakodnevnog života Beograđana, na čemu je i ostalo.

* * *

Skoro dvadeset godina kasnije sarkazam i ironija su opet jedino što nam je preostalo. Ne samo kad je reč o komarcima, ali danas se bavimo tim aspektom ovdašnjeg “kvaliteta života”. U tom smislu vašoj pažnji preporučujem ilustraciju Anne Kimoto kako su “komarci kod Borče oborili avion za prskanje”.

Ona to obično čini ispod fejsbuk objava Radivoja Laleta Bojičića, koji je izveštaj sa tog fronta sveo na kratku rečenicu: “I komarci znaju da krv nije voda!”