Piše Ivan Mrđen: Cenovnik za kafanske davitelje

Ovaj trobroj koji se upravo nalazi na “svim boljim kioscima” numerisan je sa 3190, 3191, 3192 i jedan je od onih koji polako privode Jež ka respektabilnom jubileju – devet decenija postojanja i neprekidnog izlaženja. “Osim kad su ga u tome sprečavali svetski, balkanski i bratoubilački ratovi”, kako je to prekjuče primetio legendarni Lale.

Kao što je i red, on je da bi uštedeo trud botovima i ostalim “službenim analitičarima”, popisao sve “neprijatelje naroda, države i naročito predsednika”, od Gorana Divca čija je karikatura na prvoj, do Milana Pantića koji je ukrasio korice sa kontra strane.

Kao i obično, svaka tri meseca ja, kao “ježevac” sa stažom dužim od četiri decenije, uredno objavim naslovnu stranu i prepišem desetak aforizama, sve sa namerom da koliko toliko smanjim remitendu (ko ne zna šta je to, neka pita moje prijatelje Duleta Vujanića i Naja Sedlarevića). Pa mi se posle zahvaljuju aforističari koje sam izdvojio, a “dopunsku literaturu” šalju oni koje sam nehotice preskočio.

Ovom prilikom ću, kao svaki Pantelija, da svu pažnju posvetim samom sebi! Izvesno opravdanje nalazim u činjenici da 5. januara iduće godine, kad u pozorištu “Slavija” bude održana grandiozna proslava 90. rođendana Ježa, neću biti u Srbiji, a zaista sam planirao da tom prilikom pročitam priču, koja je objavljena na 28. stranici ovog trobroja pod naslovom CENOVNIK ZA “BERMUDSKI TROUGAO”.

Ima više teorija o tome na šta se u Beogradu odnosi izraz „bermudski trougao“. Nije sporna geografija, svi se slažu da je to prostor između restorana „Pod lipom“, „Šumatovac“ i „Grmeč“. „Lipe“ više nema, ali ostala je priča da je u tom trouglu nestalo mnogo novinarskih karijera, posebno iz dve velike kuće, Radio Beograda i „Politike“.

Neki bi tome dodali i „Borbu“, pa su taj medijski triangl, u kome su decenijama sahranjivane iluzije o slobodnom novinarstvu, poistovećivali sa onim grobljem brodova u Atlanskom okeanu. Strogo kafanski gledano, „borbaši“ su nestajali na nešto širem prostoru, tako da taj njihov trougao - „Bosna“, „Rab“, „Kosovski božur“ - nikad nije stekao slavu najbliže konkurencije.

Postoji i škola mišljenja da je izraz „bermudski trougao“ nastao zbog književnika, pesnika i satiričara Miladina Kovačevića (1938-2013), koga su tu obavezno morali da sretnu njegove kolege, kafanski drugari i obične ispičuture, pa bi ih to koštalo turu pića za njegov astal ili u najboljem slučaju kratkoračnu „pozajmicu“, ako bi ih to zadesilo na otvorenom terenu. Priča je, naravno, mnogo ubedljivija kad se navede pesnikov pseudonim, nastao iz stiha „ja – kob, groba – rob“. Jakov Grobarov.

Na mestu nekadašnje „Lipe“, posle nekoliko neuspelih ugostiteljskih zahvata, već godinama je drogerija, da je baš ne reklamiramo. Kad su neko vreme bili zamandaljeni i „Šumatovac“ i „Grmeč“, izraz „bermudski trougao“ se polako preselio u rubrike tipa „Korzo starog Beograda“. Kasnije, kad su obe kafane proradile u novom ruhu, pridodat im je i obližnji „Mornar“, tek da bude kakav takav troćošak.

Na tom prostoru u poslednje vreme najveća opasnost su neki penzioneri, uglavnom iz novinarske branše, koji će vam se prišljamčiti za astal i onda krenuti sa pričom šta su sve oni u svojoj karijeri objavili a da niko drugi nije smeo, koga su sve od viđenijih i važnijih ranije drugova a sada gospode poznavali, kome su sve rekli da urade nešto što ih je kasnije proslavilo ili ih pak upozoravali da ne učine nešto što će ih upropastiti... Sve u svemu, najbolji način da vam upropaste dan, ogade kafanu i unište iluziju da ste bili neko i nešto u svom životu. Dakle, neki novi „bermudski trougao“...

Kad vas zadesi taj logorejični tornado, u najboljem slučaju možete da izgovorite nekoliko „ajde“, „ma šta kažeš“ i „ne mogu da verujem“, dok je unapred osuđen na neuspeh svaki pokušaj da ispričate neku svoju uspomenu ili, još gore, iznesete svoje mišljenje o nečemu što ste upravo čuli. Na to obično sledi novi talas „argumenata“, pa čak i lepo spakovane uvrede tipa „nemoj da si naivan“ ili „nemaš ti pojma“...

Tako mi je nedavno, baš u „Mornaru“, jedan moj ispisnik ispričao kako je on svojevremeno rekao Miljanu Miljaniću da dovede Stevu Ostojića u Crvenu zvezdu. Ja mu kažem da je to uradio dr Aca Obradović, on će, ne trepnuvši, „da, ali mu rekao Miljan, kome sam...“, ja se usudih da primetim „ali, ti si te 1966. imao manje od dvadeset godina“, a on će „da, ali sam već uveliko visio u ’Maderi’ i imao čast da me Miljan poziva za svoj astal“, na kraju primetih „zar ti nisi partizanovac“, a on će „da, ali u Partizanu tada nije imao ko da me sasluša“...

Molio sam Boga da mi u tim trenucima zazvoni mobilni telefon ili da mi stigne bilo kakva poruka, pa da se nekako izvučem, ali mi čovek naručio ladno pivo, ne ide da odbijem... Zbog toga sam morao da saslušam još nekoliko njegovih priča, od koje sam zapamtio onu da je on, lično, upozoravao Bucu Pavlovića da se sprema Osma sednica, ali, naravno, „nije imao ko da sluša“...

(Izvinjavam se mlađim čitaocima zbog pominjanja imena i događaja iz dalekog pluskvamperfekta, ali da nije bilo tako drastičnh primera, teško da bih smislio ono, zbog čega je nastao i ovaj tekst.)

* * *

Tada sam odlučio da uvedem lični cenovnik za ovaj novi „bermudski trougao“. Ako već moram da ćutim i trpim, onda je ipak bolje da ćutim, trpim i nešto popijem, a ako se priča oduži i zamezim.

Dakle, ako mi platite jedno pivo možete do deset minuta da mi pričate šta upravo radite ili šta ste poslednje pametno uradili.

Za dva piva, stičete pravo da se hvalite uspesima članova vaše familije ili dostignućima nekih „za koje niko ne bi čuo da nije bilo...“, naravno, vas.

Sa trećim pivom dozvoljeno vam je da istorijske činjenice tumačite po svom nahođenju, uz svesrdno isticanje vaše uloge u nekim sudbonosnim događajima.

(Ako je za astalom neko od mojih prijatelja, pa obrnete turu za čitavo društvo, važi cena trećeg piva.)

Posle toga sledi prvi „brejk“ u vidu deset ćevapa ili kakve sitne meze. Po toj ceni dolazite u situaciju da mi pričate nešto iz domena „vreme sporta i razonode“, u šta bi, na primer, spadala vaša uloga u Zvezdinom pohodu na titulu prvaka Evrope u fudbalu (1990/91) ili Partizanove u košarci (godinu dana kasnije).

Četvrto pivo, posle ćevapa, vraća vas na prethodna podešavanja, tako da na tom nivou mogu da saslušam kako ste vi lično imali udeo u projektovanju nuklearne centrale u Vinči, ali „nije imao ko da sasluša“, ili kako ste napisali deo programa dr Dragoslavu Avramoviću za suzbijanje hiperinflacije iz devedes’treće...

Sa petim pivom (ili dve grupne ture) vraćamo se u Dvadesetprvi vek. Teme su već toliko slobodne da ni ja više ne mogu da smislim vaše doživljaje, poduhvate i aktivnosti... Ako ste Đinđiću rekli da ne ide na sastanak sa švedskom ambasadorkom, ako ste Tadiću rekli da ne igra košarku da Dačićem, ili ste Tomi Nikoliću rekli da mu je dovoljno što je išao na dve Olimpijade... ko sam ja da imam bilo šta protiv?! Običan pijanac koji prodaje veru za večeru...

E, kad već stigosmo do večere, po toj cenu ću, uz sva prethodna piva i ćevape, da dozvolim i priču kako ste lično preporučili predsedniku svega ovoga da na ministarska mesta postavi one ili ove koji su to upravo postale ili postali.

Ali, unapred se ograđujem da u to neću moći i da poverujem, jer nešto tako mogao je da smisli samo neki veći lažov od vas!