Piše Ivan Mrđen: Kako je propao rokenrol (2)

Peti oktobar je propao jer nije bilo „Šestog oktobra“, „Sedmojulski postpandemijski ustanak“ ugušen je u režiji policije i „navijača“, sve ostalo je ostalo na nivou pojedinačnih protesta, poput ne tako davnog davanja podrške „našim Laurama“...Zbog toga nije slučajno što se najviše paralela, kad je reč o zbivanjima ovog maja izvlači sa „zimom našeg nezadovljstva 1996/97“, kad su svakodnevni građanski protesti doveli do smene vlasti u Beogradu i još 22 varoši u Srbiji, što je bio prvi veliki poraz tadašnjeg „gospodara života i smrti“... To na neki način simbolizuje i masovno kačenje po društvenim mrežama slika na kojima se „ferari“ zastava opet vijori beogradskim ulicama.S druge strane, imam utisak da se guraju pod tepih i dalje veoma sveža iskustva građanskih protesta u zimu 2018/19, ponajviše zbog toga što je većina najvažnijih političkih aktera i dalje prisutna, kako na vlasti tako i u opoziciji. Ništa se nije promenilo, između ostalog i zato što su masovnost, energija i širina tadašnjih spontanih subotnjih okupljanja razliveni u meandrima ličnih ambicija, sujeta i nesposobnosti.„STOP KRVAVIM KOŠULJAMA“Još se po društvenim mrežama kače sjajne Zamurovićeve fotografije na kojima su Takovska i Svetogorska ulica, kao najvažnije odrednice tzv. „medijske trase“, preplavljene „šetačima“, ali se, s druge strane, pamte i gluposti poput upada „testerom“ u zgradu RTS-a ili „slobodne zone“ u parku ispred prozora predsednika svega ovoga... Pamti se i čuveni „sporazum sa narodom“, za koji je kompliment reći da je „mrtvo slovo na papiru“, ponajviše zbog kasnijeg delovanja mrtvopuvala kao njegovih glavnih potpisnika... Pri tome, of course, ne mislim na narod!Sve je počelo u petak 23. novembra 2018. kad su tada lidera Levice Srbije Borka Stefanovića i njegove partijske drugare Bobana Jovanovića i Marka Dimića šipkama napali naoružani batinaši uoči održavanja tribine opozicionog Saveza za Srbiju u kruševačkoj mesnoj zajednici „Rasadnik“, da bi slike okrvavljene Stefanovićeve glave i košulje već iste večeri preplavile društvene mreže.“Ima neke simbolike u imenu mesta ovog događaja, jer će vreme pred nama pokazati da li je Srbija zaista rasadnik nasilja nad svima koji misle drukčije od aktuelne vlasti i njenih sve ratobornijih simpatizera. Pokazaće se, s druge strane, i da li je zaista bilo potrebno da neko od opozicionih lidera dobije štanglom po glavi pa da se ujedine i zajednički nastupe u javnosti”, prepisujem sopstveni komentar od utorka 27. novembra.Prve subote u decembru Beograđani su se spontano okupili na platou ispred Filozofskog fakulteta, a glavna parola „Stop krvavim košuljama“ postala je pozivnica i za veliki protest, zakazan za narednu subotu. Posebno se insistiralo da će skup i protestna šetnja biti „bez stranačkih obeležja i bez političkih govora“, jer je to „protest protiv nasilja kojem smo svakodnevno izloženi“, pa su kao govornici najavljeni glumica Mirjana Karanović i legendarni košarkaški trener Dušan Vujošević.U ponedeljak 10. decembra napisao sam sledeći komentar: „Bio. Šetao. Pokušao da napravim video selfi da pošaljem ćerkama u Melbun i Dubai. Sad više ne znam da li su one i njihova deca tamo zato što ja opet moram u protestne šetnje ili ja ponovo šetam da one ne bi bile tamo gde im je bolje i sigurnije. Na Terazijama me kolega (nekad bih rekao mladi, ali i njega stigle srednje godine) Ivan Živkov pita 'koji mi je put da sam na nekom protestu'. A kod 'Žutog Bujketa' (kako su neki tabloidi nazivali generalnog direktora RTS dok su tamo još radili 'regleri') moja prijateljica Tamara Spaić kaže da joj se čini da 'sve ljude koji su ovde lično poznajemo'.Brojevi su već iste večeri postali važniji od suštine i karaktera protesta. Jedni ih smanjuju do besmisla, pa je tako izvesna Barbara sa nečega što se još naziva Studio B pomračila slavu čuvenog Dejana Erića i njegovih 'slučajnih prolaznika'. Drugi bi da ih naduvaju do samoobmane tipa 'ustao je Beograd', ne shvatajući da reči koje su se najčešće čule – 'da se vidi da nas ima' - nisu brojevi nego stav, pravo na drukčije mišljenje i politička volja ljudi koji bi da žive u boljoj, sigurnijoj i pravednijoj Srbiji. I da se više ne plaše da i pokažu da ih ima!“„JEDAN OD PET MILIONA“Tih dana je na nekom od ovdašnjih filmskih kanala prikazan američki film „U igri“ („State of Play“, režija Kevin Mekdonald, 2009.), iz koga sam zapamtio rečenicu kojom je poznati novinar (Rasel Krou) odbrusio uvaženom kongresmenu (Ben Aflek): „Novine već sutradan završe u kanti za smeće, ali ljudi ipak znaju razliku između vesti i proseravanja“.Te reči imale su posebnu težinu u sedmici kad je ovdašnja opozicija pokazala da je i dalje „u igri“, da je ima, malčice digla glavu i naterala vlast da vesti o tome zatrpava raznim trikovima, spinovima i lažnim izveštavanjem (da baš ne kažem ono drugo). Zato nisam verovao da se predsednik svega ovoga ne plaši „ni da je u protestu pet miliona ljudi“, već je više bio u pravu moj prijatelj „Lale“ Bojičić kad je napisao: „Nas laže, sebe zavarava. Ima u tome neke istine!“Kako se približavala naredna subota i novo okupljanje protivnika nasilja nad političkim neistomišljenicima, ali i nasilja nad istinom i zdravim razumom u ovdašnjim okupiranim medijima, na društvenim mrežama se zahuktavala igra „ja sam jedan od pet miliona“.Napisao sam tih dana da je izjavom kako se „ne plaši ni da je u protestu pet miliona ljudi“, veliki spin-maher još jednom uvalio „kosku“ svojim protivnicima:„Koliko god da ih se okupi – biće manje od očekivanog, a ako na beogradske ulice i izađe respektabilan broj nezadovoljnih i za sudbinu ove zemlje zabrinutih ljudi, uvek može da se nađe neki barbarogenije da to proglasi za 'daleko manje'! Daleko manje mirno reagovao je veliki vođa jesenas, posle ubistva onog 'investitora' u mom komšiluku, pokazavši kolektivni strah vlastodržaca od pojedinačnog uzimanja pravde u svoje ruke, od usamljene reakcije onih kojima je 'sve prekipelo'. Iz tog ugla gledano, pet miliona je malo, ali jedan je mnogo!“ZABLENUTI U EKRANENaredne subote sam takođe i bio i šetao. Mokar, promrzao i nezainteresovan za prebrojavanja koliko nas je zaista bilo ili koliko se nekome čini da nas ima, ušao sam se oko pola osam uveče u „španac“ na liniji broj sedam i već kod Pravnog fakulteta shvatio da nešto nije u redu sa displejom i zvučnim najavama stanica, jer sam pročitao i čuo da je „sledeća stanica Radio industrija“.Bili smo kod Đerma kad je pogrešno objavljeno da smo kod Cvetka, pa neki siđoše, a onda besno udaraše po narandžastom dugmetu za otvaranje vrata. „To smo mi, Srbi, verujemo onome što vidimo na ekranu i čujemo preko zvučnika, a ne svojim očima“, komentarisao je nešto stariji i nešto veseliji putnik iza mene.A kad su se kod Liona poklopile stanice, i stvarna i najavljena, usledio je sjajan komentar: „To je Srbija. Vozimo se unazad, a pričaju da idemo napred.“ Najbolje je ipak bilo kad smo stigli na pretposlednju stanicu, a dve devojčice koje su veći deo puta prespavale, upitale majku „gde smo“, a ona sasvim ozbiljno odgovorila: „Nemam pojma. U mrklom mraku!“SVAKO IMA SVOJU „ISTORIJU“Sedam dana kasnije napisao sam da masovno kačenje slika i selfija sa subotnjih protesta nema toliko za cilj da pokaže „ima nas pet miliona“, koliko neki žele da osiguraju status „prvoborca“, ako jednom opet „dođu naši“:I tako iz vikenda u vikend, kako se završi protest u centru Beograda, počne nešto što je “srpski Rilke”, pesnik iz Valjeva Petar Pajić (1935-2017) sjajno opisao u drugoj strofi pesme “Srbija na robiji”: “Srpskog vođu Karađorđa ubio je drugi vođa. Mesto gde je bilo klanje Srbi zovu Radovanje. Ubijenom i ubici dignuti su spomenici. Sad se svaki Srbin bije sa dve svoje istorije.”“Za istoriju možda i ima neke nade, tu se kad tad sve utvrdi i objasni, ali se bojim da je ova naša svakodnevica tragično podeljena u ‘dve istorije’. Čak i za egzaktne činjenice, kao što je broj učesnika protesta, imamo raspon od ‘ni pet hiljada’ do šest do deset puta više! Sad svako ima svoju istoriju!”, napisao sam poslednjeg utorka te 2018. godine.U stvari, pravi povod mog komentara bili su neki javni nastupi kojekakvih umišljenih lidera opozicije i samozvanih analitičara:„Kad vidim (uglavnom po društvenim mrežama) šta su sve u stanju i da istovare i da poližu, ne mogu da se otmem utisku da bi bilo korisno da takvima ugrade neku ’crnu kutiju’, pa da bude jasnije kad su i kako počeli da propadaju, da prave lupinge (i da lupaju i da se prevrću), kad su izgubili vezu sa stvarnošću i svaku kontrolu... Ne zbog njih, već zbog onih koji još mogu da se prevare i ukrcaju u neki ’avion’ tipa Boris, Čeda, Zoran, Saša R. ili Saša J. svejedno...“Kraj decembra je vreme za razne izbore i proglašenja koječega po čemu ćemo pamtiti godinu na izmaku, pa su tako i posetioci jednog biznis sajta za “izjavu 2018. godine” proglasili ono što je profesor Miodrag Zec rekao povodom najave predsednika svega ovoga da Srbiji od 2018. do 2022. sledi “zlatno doba”:“To je fascinantan marketing, to je to takozvano izmicanje budućnosti. Meni sve to liči na onog električnog zeca – vi ga pustite, a mi svi trčimo za njim”, rekao je profesor Zec.Da je mene neko pitao, ja bih za izjavu godine kandidovao ono što je tih dana napisao doktor Miroljub Stojković: “Srbija danas, ne samo da niko ne vidi izlaz, nego niko ne zna ni gde smo!”Mene su, ne bez razloga, i izjava profesora Zeca i objava mog prijatelja “Miceta”, podsetili na čuvenu misao jednog od najpoznatijih starokineskih filozofa Lao Cea: “Goveda mogu da vuku kola, ali je opasno kad poveruju da znaju put!”(O tome kako je, zahvaljujući opoziciji, propao “rokenrol” građanskih protesta tokom 2019. godine u sutrašnjem tekstu.)BONUS VIDEO Ivan Mrđen: Šta je nama naša "Borba" dala?

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=ivanmrentajenamanaaborbadala-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3139168"]