U jučerašnjem tekstu pod istim naslovom, nekako je nezapaženo prošla rečenica u odgovoru fotoreporterske legende Miloša Cvetkovića svima koji su mu prebacili što je prihvatio “nagradu” u vidu plakete od strane aktuelne vlasti u njegovom Užicu: “Meni je važno da se nisam obrukao. Uostalom, normalno je da članovi NUNS-a dobijaju nagrade, koje dodeljuje UNS, a znamo u kakvoj su ‘ljubavi’ te dve novinarske organizacije…”
To me podsetilo da je krajem 2018. godine Udruženje novinara Srbije dodelilo Nagradu za životno delo mom prijatelju Dragoljubu Žarkoviću (1951-2020). On, ruku na srce, nikad nije bio aktivan član Nezavisnog udruženja novinara Srbije, ali je skoro pune tri decenije vodio redakciju koja je dala jednog predsednika (Miloš Vasić) i bar pola tuceta članova Upravnog odbora i iz koje su svi poznatiji novinari nagrađivani vrednim priznanjima NUNS-a i organizacija s ove strane naših političkih barikada…
U obrazloženju je stajalo da Žarković nije od onih novinara koji se udvaraju političarima, čak ni kad o njima ne misli loše, dok obrnuto ne važi:
“Gotovo tri decenije svog života Žare je ugradio u nedeljnik ‘Vreme’, praktično neodvojiv od njegovog imena. Zahvaljujući načinu na koji je vodio redakciju, ‘Vreme’ nema u svojoj istoriji perioda kojih bi se stidelo, niti kakvih bitnih odstupanja od principa koji su važili u jesen 1990. kad ga je osnovala grupa novinara nezadovoljnih stanjem u tadašnjim beogradskim medijima. Od tada do danas Žarkoviću je uspelo da ‘Vreme’ bude glas razuma i novinarskog profesionalizma, hrabar da objavi sve što je važno da se čuje, a nije po volji uglavnom autoritarnih vlasti. I u ratu i u miru, što nije stilska figura, nažalost.”
PROČITAJTE JOŠ
Još su kolege iz UNS-a priznale da je “Dragoljub Žarković retka, pozitivna i važna pojava u srpskom novinarstvu, u kojem se profesionalizam i moral rasprodaju čim se ‘ispeku’ i da su sve njegove nesavršenosti, kojih sigurno ima, dokaz da se ne radi o nekakvom kaluđeru kojem je moralni sud iznad svega, već o novinaru, običnom čoveku, koji je u teškim prilikama i iskušenjima znao i smeo da donese ispravnu odluku”.
Žare se tih dana našao pomalo u sličnoj situaciji, kakvu je legendarni Cvekla imao ovih dana. Primajući nagradu pokušao je da se izvuče urođenom duhovitošću da ga je “žiri doveo u nezgodnu situaciju, da na polovini karijere dobije Nagradu za životno delo“, a onda je rekao nešto što i danas ima smisla:
„Vremena su teška, politički pritisci rastu, mladi novinari beže od novinarstva kao đavo od krsta zbog lošeg ekonomskog položaja novinara. Posao glavnog urednika je da radi sa ljudima, a manje na tekstovima i temama. Oni bi trebalo da daju smernice. U četrdeset godina radio sa mnogo novinara i svaki put je drugačije iskustvo. Na primer, bio sam urednik i Ljiljani Smajlović i Đorđu Martiću. Neko je sačuvao profesionalni obraz, a neko ne. Koliko su svi oni učili od mene, toliko sam i ja učio od njih.“
Kasnije mi je rekao da namerno nije pomenuo da je i tadašnji predsednik UNS-a Vladimir Radomirović karijeru počeo u “Vremenu”, tek da zluradi ne bi rekli kako je “nagradu dobio preko veze”.
* * *
Sasvim drugi par opanaka je priča koja se dan posle aplauza Milošu Cvetkoviću u rodnom Užicu odvijala u selu Zmajevu, opština Vrbas, o čemu je pisao moj prijatelj Borivoje Žugić: “Okupio se mesni naprednjački odbor, dovukli pesnike-saradnike, izmislili tradicionalnu nagradu koju dodeljuju prvi put i dodelili je Igoru Miroviću, koji je (slučajno) pokrajinski premijer, dakle visoki SNS funkcioner.”
Lokalni mediji su javili da su već pomenuti Mirović i Srđan Malešević dobitnici Nagrade „Aleksije Vezilić“ za knjige pesama „Svetlo u svetioniku“ u izdanju beogradske Izdavačke kuće „Laguna“ i „Dok mi se oči plave“ u izdanju novosadskog „Prometeja“. Nagrada se dodeljuje u znak sećanja na Aleksija Vezilića, književnika, pedagoga i prosvetitelja, rođenog 1753. godine u Zmajevu, koji je autor prve pesničke knjige objavljene na srpskom jeziku pod naslovom „O spokojnoj žiznji“ 1788. godine u Beču.
Moj prijatelj Borivije i još neki komentarisali su ovo kao vrhunsko poltronstvo:
“Šta je sledeće po čemu će se čuti za Zmajevo? Zlatna kopačka Nedimoviću? Nagrada za najboljeg vozača Babiću? Nagrada za najboljeg košarkaškog trenera preCedniku? Možda promene ime osnovne škole u ‘Staša Stojanović’ ili ‘Lav Pajkić’? Nemam ja problem sa njihovim poltronisanjem, ali ovakvo brukanje i ismevanje Zmajeva zbog političkih poena je sramotno!”
Bez obzira što Borin komšija Ognjen Kaluđerović najavljuje da će se dogodine u Zmajevu održati “Mirovićevi dani”, čitava ova ujdurma neodoljivo podseća na sjajan aforizam Ninusa Nestorovića: “Teže je piscu u Srbiji da dođe do čitalaca nego do nagrada. Manje ih ima!”
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar