Piše Ivan Mrđen: I legende su ljudi...

Pošto neka imena ovom prilikom istaknutih organizacija i ličnosti ni mnogim Užičanima ne znače puno, pomenuću samo da je među njima i Udruženje Užičana u Beogradu, koje je ove jeseni proslavilo stogodišnjicu postojanja. Iz koga je pre 28 godina nastalo Zavičajno udruženje Ariljaca i prijatelja Arilja, čiji smo članovi moja Mira i ja, ali to je već druga priča…Širu pažnju javnosti privukla je, istini za volju tek kad je on to obnarodovao preko društvenih mreža, fotografija na kojoj gradonačelnica Užica dr Jelena Raković Radivojević jednu plaketu uručuje fotoreporteru Milošu Cvetkoviću, poznatom i po nadimku Cvekla.Cvetković je rođen 1950. u Užicu, u kome i danas živi. Počeo je kao sportski fotoreporter u ljubljanskom Auto-magazinu. Bio je saradnik beogradskih Omladinskih novina, fotoreporter Borbe od 1990. godine, a od 1995. Večernjih novosti, u kojima je ostao do odlaska u penziju.Cveklu sam upoznao u redakciji Omladinskih, kasnije NON-a, ali je naše prijateljstvo zauvek cementiralo nešto što se dogodilo posle čuvenih demonstracija u subotu 9. marta 1991. godine. On je zbivanja na ulicama Beograda pratio kao fotoreporter Večernjih novosti, u koje je odneo zaista impresivne fotografije, među kojima je i ona sa Draganom Milojević Srdić (1950-2010), koja sa tri uzdignuta prsta prkosi policijskim šmrkovima.“Trčao sam nekoliko puta do redakcije, ostavljao filmove uveren da će legendarni Branko Bosić izabrati najatraktivnije. U nedelju poranim da kupim novine, kad u njima – ništa! Ni slike, ni slova o do tada najvećim demonstracijama u Srbiji. U ponedeljak sam prešao u Borbu, koja je o tim događajima imala vanredno izdanje, u kome je dominirala fotografija one žene koju su kasnije proglasili za simbol Devetog marta. Tu sliku je iz drugog ugla napravio kolega Predrag Mitić…”Tako je govorio Cvekla. Ja sam u to vreme bio direktor Borbe, ali zasluge za ovaj transfer pripadaju kolegama Manji Vukotiću i već pomenutom Peđi Mitiću. To je praktično omogućilo stvaranje legende, jer je sa Borbinom legitimacijom Miloš Cvetković bio neposredni svedok i hroničar ratova širom bivše Jugoslavije. Njegove fotografije su preuzimale i agencije Rojters, Gama i EPA, da bi ih potom objavljivale svetske dnevne novine i magazini – Herald Tribune, Independent, Daily Telegraph, Washington Post, Toronto Star, El Pais, Time, Stern, Spiegel, Newsweek, Paris Match…Zbog toga je veoma ponosan što je 1992. godine kao fotoreporter dobio Borbinu nagradu za novinarski doprinos. Za sada, objavljene su dve Cvetkovićeve ratne fotomonografije „Vukovar, sloboda do temelja“ i „Moja Bosna“. Sa trećom, koju piprema u digitalnim formatu, a u kojoj će biti izbor fotografija od 1977. do 2020. godine, kompletiraće se njegova trilogija.Nije baš uobičajeno da čoveka sa takvom profesionalnom biografijom, ali i nesumnjivih ljudskih kvaliteta, hvale i nagrađuju naprednjaci, pa je u tom smislu, osim uobičajenih stikera i kratkih čestitki, bilo komentara, poput onog sa potpisom Užičanke Mirjane Petrović, koja radi kao profesor u Čajetini: “Rek'o bi čovek da ćeš da se popišaš na njihove nagrade!“ U tom smislu sam i ja “okačio” kratak komentar: “Čestitam, mada mi uvek sumnjivo kad ova vlast nekoga nagradi...“Usledio je Milošev odgovor: “Dragi druže, bilo je komentara na ‘sumnju kad ova vlast nagrađuje’, ali nisam hteo da odgovorim. Tebi moram, jer me odlično poznaješ, kao i moj rad, a pretpostavljam i ovi na vlasti, jer u obrazloženju piše ‘za fotoreporterski rad’. I ja sam razmišljao kad su me pozvali i pitali ‘da li prihvatam nagradu’, da će biti određenih komentara. Evo odgovora: nagrada nije novčana, većina misli bilo je nekih para, a svima se izvinjavam ako sam se ‘isprljao’.Meni je važno da se nisam obrukao. Uostalom, normalno je da članovi NUNS-a dobijaju nagrade, koje dodeljuje UNS, a znamo u kakvoj su ‘ljubavi’ te dve novinarske organizacije…”Užičanin Petar Blagojević je primetio da je gradska vlast “umela nekad i da pogreši sa nagrađivanjem, ali ovog puta svakako nije, jer je Užice odalo priznanje ne fotoreporteru nego hroničaru i umetniku”. A profesor Fakulteta primenjenih umetnosti Branimir Karanović se našalio: “Čestitam druže, sada si počasni Era”.

O Milošu Cvetkoviću je tim povodom najlepši komentar napisala njegova kuma i dugogodišnja prijateljica Danica Madžgalj Kujbus: “Izuzetno radoznao i zaljubljenik u život, bio uvek. Senzibilan i strog prema sebi. Dobar i pošten i prema drugima i prema sebi. Zato je njegovo oko u deliću sekunde moglo hvatati priče i vesele i tragične. Život piše priče, naš Miško to registruje i ovekovečuje…”I poruka Milke Marinković iz Požege, sada Beograđanke, imala je ličnu notu: “Apsolutno si u pravu što si prihvatio nagradu. Dakle, prihvatio si nagradu a ne pristupnicu SNS-u. I to nagradu koju su najviše zaslužio od svih nagrađenih u Užicu. Da si je dobio pre dvadeset godina uručio bi ti je demokrata Miroslav Martić, što znači da je tvoj kvalitet neupitan u bilo kom vremenu.”Ja sam na sve to mogao samo da dodam: “Drug moj, ne zameram Ti baš ništa, idemo dalje. Ti si, bre, za sve njih legenda, pa je normalno i da pokušaju da se malo ‘švercuju’ uz Tebe!”***