Da sam u Srbiji, danas bih svakako otišao u Aranđelovac, da na tamošnjem groblju, pola sata pre podneva, na poslednje putovanje ispratim mog prijatelja doktora Miroljuba Stojkovića, u sportskim i novinarskim krugovima daleko poznatijeg po nadimku Mice.

Na sajtu Sportskog žurnala uz vest o njegovoj smrti objavljeno je da je po obrazovanju bio lekar, a po vokaciji košarkaš, trener, novinar, sportski radnik, menadžer, pisac, izdavač…

Završio je Medicinski fakultet u Beogradu 1972. godine, a već je bio u trenerskim vodama. Kao najmlađi šef struke u istoriji ekipnog sporta u Jugoslaviji, u sezoni 1971/72 sa košarkašicama Voždovca osvojio je državni šampionat i nacionalni kup, a dospeo je i do finala Kupa Evrope.

Kao zvezdaš od malih nogu, nije odoleo izazovu da uređuje Zvezdinu reviju, da bi uz taj posao, od 1975. do 1979. godine bio i zamenik generalnog sekretara FK Crvena zvezda. Upoznao sam ga u tom periodu, u proleće 1977. kad sam kao novinar Večernjih novosti počeo da pratim klub iz Ljutice Bogdana.

Zvezda je u sezoni 1977/78 do odlučujućeg derbija bila u trci za šampionsku titulu sa Partizanom, posebno kad se iz Francuske vratio Dragan Džajić, da bi već naredne godine dogurala do finala tadašnjeg Kupa UEFA. Za mladog novinara, željnog afirmacije, bila je to izvanredna prilika, tim pre što su Novosti nekako oduvek davale prednost crveno-belima.

To nas, međutim, nije sprečilo da možda najiscrpnije i najobjektivnije pišemo o već zaboravljenoj “aferi Bingulac”, kad su se pobunili igrači koje su, još kao juniore, vezali desetogodišnjim “ugovorima”. Tada je bilo svakakvih pritisaka, pa su neki čak hteli da nama iz Novosti zabrane ulazak u klupsku zgradu, ali je veliki šmeker i pravi prijatelj novinara Miroljub Stojković uvek nalazio načina da to nekako “ispegla” i da nam pruži objektivne i istinite informacije. To se, jednostavno, ne zaboravlja!

Kasnije je Mice radio kao glavni konsultant u Jugoslovenskom zavodu za fizičku kulturu i medicinu sporta, da bi početkom osamdesetih godina prošlog veka značajno doprineo razvoju Strate, jedne od pionirskih kompanija u sportskoj promociji i marketingu u Velikoj Britaniji. Po povratku iz Londona, zaposlio se u nedeljniku Tempo, a pisao je i za NIN, Politiku, Našu Borbu, Reporter, Sport, Sportski žunal, Koš…

Krajem devedesetih godina prošlog veka kad se Zoran Slavnić konačno vratio u Crvenu zvezdu, na mesto trenera, Stojković se iz Tempa i novinarstva preselio u kancelariju na Malom Kalemegdanu, kao generalni sekretar KK Crvena zvezda.

U ovom veku prijateljovali smo uglavnom preko društvenih mreža, a gotovo svaki telefonski razgovor završavao je pozivom da dođem kod njega u Orašac, gde je provodio najveći deo vremena.

*     *    *

Krajem 2017. godine doktor Miroljub Stojković pozvao je prijatelje da u jednoj rečenici opišu sebe, lično i profesionalno, pa smo, za početak, dobili njegov „tvitoportret“: „Iako diplomirani lekar, najkraće se bavio medicinom, a mnogo više svim i svačim, ponekad uspešno i na radost drugih, ali uvek na svoj rizik i na sopstveno zadovoljstvo“.

U to vreme on je iz svoje lične i arhive Zvezdine revije na Fejsbuku „kačio“ manje poznate fotografije iz Zvezdine fudbalske i košarkaške istorije, sa sopstvenim pričama o tim događajima i njihovim akterima. Zato sam mu 12. decembra, na dan kad je slavio 72. rođendan, umesto te jedne rečenice o njemu poslao samo jednu reč: Zvezdaš!

*     *     *

Uz tekst o tome objavio sam fotografiju na koju je Mice bio veoma ponosan, pa ću je ponoviti i ovom prilikom. Snimljena je na terenu KK Partizan na Malom Kalemegdanu u leto 1963. godine, kad su juniori Crvene zvezde osvojili prvenstvo Beograda, pobedivši na finalnom turniru Partizan i OKK Beograd (istog leta će osvojiti i prvenstvo Srbije u Dimitrovgradu i Jugoslavije, na svom igralištu). Pobednički pehar kapitenu Miroljubu Stojkoviću predao je legendarni predsednik KK Radnički Vukota Ćetković.

Dostojevski je jednom prilikom rekao da je “čovek živ onoliko dugo koliko se o njemu priča”. Pišući svakodnevne komentare, ranije za Blic sada za naš portal, često sam citirao mog prijatelja Miceta Stojkovića. Ponekad smo, po dogovoru, prećutkivali da je nešto njegova izjava, “da mi se ime ne izliže”, govorio je…

Od onoga što je objavljeno pod punim imenom i nadimkom, pomenuću komentar onih protesta koji su počeli kao “stop krvavim košuljama” a završili se u jalovom bojkotu izbora u junu 2020. godine. Prvenstveno zato što je veoma aktuelan i danas…

Doktor Miroljub Stojković je krajem 2018. rekao kako je sasvim očekivano sve što se tada događalo u Srbiji, jer to “obično biva kad umišljeni lider nekog naroda, uz to autentični populista, pomisli da je nepogrešiv i nedodiriv, a kad isti taj narod shvati da je još jednom prevaren, pokraden i ponižen, pa se tada vođa kome pada rejting i narod kome se diže adrenalin, po pravilu, sreću u jednoj tačci koja se zove ili glasačka kutija, ili – ulica”.

Da je mene neko pitao, ja bih za “izjavu godine” kandidovao ono što je Mice napisao tih dana: “Srbija danas, ne samo da niko ne vidi izlaz, nego niko ne zna ni gde smo!”

I još je dodao, tačnije citirao čuvenu misao jednog od najpoznatijih starokineskih filozofa Lao Cea: “Goveda mogu da vuku kola, ali je opasno kad poveruju da znaju put!”

*     *     *

Uz fotografiju sa kojom bi se i Mice složio da bude objavljena uz ovaj tekst, dužan sam da podsetim i na jedan „biser“ naše saradnje. Reč je o njegovom maestralnom zapisu iz „dva’esčetvorke“ od 27. novembra 2017. godine, po kome bi Dušan Kovačević i Slobodan Šijan mogli da naprave nastavak kultnog filma “Ko to tamo peva”:

“Juče pre podne, na početnoj stanici GSP linije na kojoj umesto velikih autobusa voze mali crveni, pa još privatni kombi minibusevi. Vreme polaska 9.41. Već je 9.48, busić pun k’o nikad, al’ ne mrda.

Stariji glas s repa pita: – Gde je šofer? Odgovara mu hor domaćica: – Eno ga sedi za volanom. – Ne sedi, zapišta dečji glas. – Kako ne sedi, opet hor domaćica. – Spava, kaže glasić.

Putnici se zgledaju. – Kako spava? – Lego na volan k’o zaklan, objašnjava vremešni bariton. Sledi dobacivanje i replika: – Ljudi, jel’ ovo normalno? A šta je ovde normalno? Obrati se Vučiču! Jeb’o te on!

Hor domaćica je sve glasniji: – Lako je reći Vučić je za kriv za sve. – Zato vama babama više ne ustajem, sve ste vi glasale…- Glas’o ti tata, kaže dedica sakriven pored baritona.

– Ima li ovde nekog ko sme da ga probudi, pita devojka sa slušalicama. – Budi ga ti, čuje se glas putnika koga svi znaju, jer ne izlazi iz busića po nekoliko sati. Po teoriji zavere tu mu je najtoplije, a u dilu je sa šoferima da ga ne diraju. – Ljudi, možda je čovek umro, uzdahnu gospođa u bundi od nerca.

Čitav minibus, pun k’o nikad, najednom zaćuta, Da ima muve, ni ona se ne bi čula. – Probudio se, zapišta dečak iza šofera! – Hvala Bogu, mrmlja bariton, a šta je da je jadnik stvarno umro, gde bi nam naše grešne duše!”

********************************