Siguran sam da se niko od mojih prijateljica i prijatelja sa društvenih mreža neće naljutiti što ću delove njihovih objava, bez posebnog navođenja autora, uključiti u jedan zajednički tekst, gotovo vapaj da se nacionalističko ludilo zaustavi. Ako je ikako moguće…
Koliko god da čovek ogugla na ono što vidi oko sebe ipak ga ponekad uhvati tuga što smo poslednjih trideset godina tako uludo proćerdali. Umesto da budemo deo civilizovanog sveta postali smo razvaljeno društvo zatucanog naroda bez ikakvog dostojanstva. Razmere tog zaostajanja su enormne, a biće plaćene trajnim siromaštvom i gomilama promašenih života kojima će jedina uteha biti kafanski nacionalizam i religiozna mantranja o nebeskom narodu.
“Kafanski nacionalizam i religiozna mantranja o nebeskom narodu” – to je najbolja definicija našeg patriotizma. Ko pokaže znake razuma i prosvećenosti naglo postaje biće vredno prezira, soroševac, globalista, strani plaćenik, autošovinista, ne istinski nego “takozvani čovek”.
Sjajna definicija, samo se, nažalost, sve više čini da to nije samo budućnost već uveliko i sadašnjost.
Nekoliko stotina vojnih obveznika paradiraju prvo do Hrama Svetog Save pa posle do “Mozzarta” da isprate kolo. Slušaju Kovića, Vučica, Šešelja… potpuno nesvesni šta znači da su neka deca doživela tragediju koja ce im skroz promeniti živote. Na loše. Bez potrebe su siročad.
To je demonstracija “sile” namenjena isključivo za domaću upotrebu i ima za cilj da obeshrabri birače koji misle da je veliki vožd možda sklon padu. Ovi bi verovatno pobegli kad bi ih mobilisali da idu na Kosovo. Ali bi nosili crne majice i kapuljaće dok tuku demonstrante…
Ni na jednom od njih se ne vidi žalost, ali se nedvosmisleno i upadljivo može zapaziti mržnja i osvetnički naboj. Koncentrovani do paljenja.
I odjednom nas pogađa istina: prošlo je jedno vreme, otkinulo se i evo, odlazi u prošlost. Pred ovim prizorom, slika odlazećeg doba dobija neočekivane obrise nevinosti čak. Jer ipak, verovali smo da ima nade i načina da spasimo što se spasiti može. Da možemo iz kandži diktatorske šape oteti zdrav deo i nastaviti dalje drugačije, pravednije, stručnije, lepše…
Ali slika ove horde, ove nabildovane muskulature na kilo, ovih nerazumnih steroidnih hormonaca koji traže krvno razrešenje, ove suprimirane pameti, ovih skraćenih pogleda, ovih niskih čela, kvaziverske uspaljenosti, odlučne mržnje koja isijava iz pogleda poput noževa… govori da je jedno vreme koje smo do juče mogli opisati kao ispravljivo – prošlo zauvek. I naša, sada već dirljiva nada i pregnuće za bolju budućnost s njim.
Koliko je prosutih narativa, opisa, studija, eseja, satira… ostalo okačeno o njega kao pečat vremena koji više neće važiti u dobu varvarizma i nesputane agresije čiju vojsku gledamo u nadiranju. Da, sa ledenom grudvom straha u stomaku…
Ovaj narod ipak nije tako zao da osmisli sopstvenu propast, on je jednostsavno naivan i prostodušan, verujući da to tako mora da bude, jer je to smislio neko veći i pametniji. Najveće zlo nisu ni političari ni kriminalci. Najveće zlo su poluintelektualci.
Čak i progresivni ljudi su postali ultrakonzervativni, ali na nekom sržnom, potpražnom, subatomskom nivou. Nikoga ne zanima razlika, autentičnost, originalnost, hrabrost, uzbuđenje, promena, eksperiment, incident, iskorak, žiška, avantura, bilo šta sem garancije za nesmetano obavljanje rutine u kavezu.
Zato svi mi koji pišemo, lajkujemo i delimo ovakva razmišljanja sve više ličimo na onog Miroljuba Prvulovića, koji je čitavo leto, iz nedelje u nedelju, na protestima “Srbija protiv nasilja” u Knjaževcu stojao potpuno sam.
Uzalud ih budiš, moj Miroljube, jer to nije san nego, duboka masovna hipnoza, koja nije spremna na zahtevni susret sa stvarnim svetom koji zajedno sa njima nestaje, čak više ne, ni polako, već sasvim sigurno…
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar