Piše Ivan Mrđen: Umesto dolara u zlatnom ramu

U svim prodavnicama “Jugoplastike” juče je počela rasprodaja vetrovki, pogodnih za jesenje dane. Muške i dečje vetrovke od balon-svile, sportskog kroja i u raznim bojama, koje su ranije koštale 270 dinara, sada se prodaju po ceni od 120 dinara.Objavljeno u “Večernjim novostima”, dan posle prvog dana mog probnog rada, u četvrtak 27. septembra 1973. godine, pod naslovom “Vetrovke po 120 dinara”, sa potpisom “Š. N.”. To “Š. N.” je značilo “Škola Novosti”, kako su u to vreme potpisivali sve na probnom radu u ovoj redakciji. U jučerašnjem, (priznajem, opširnom) tekstu ostao sam dužan ostatak priče...Elem, kad sam se sa Jugom Grizeljom dogovorio da se oprobam u grupi Stanislava Marinkovića, u to vreme šefa Deska “Večernjih novosti”, već je došlo ono doba dana kad, to ću kasnije i sam naučiti, glavni tehnolog dnevnih novina ne zna gde mu je glava, a često ni ono drugo... Zato se, valjda, i Staša brecnuo na mene, “šta stojiš tu kao klada, idi kod Daške u Beogradsku”.Ništa bolje nisam prošao ni dvadesetak minuta kasnije, kad mi je Zdravka Belošević-Žegarac (1929-2017), čim sam joj rekao da me je “poslao drug Marinković”, odgovorila “pa šta, nego imaš li ti neku vest za sutrašnje novine”...Dok sam čekao više od pola sata da se oslobodi neka od “biser” pisaćih mašina, grozničavo sam razmišljao šta da napišem, a usput sam osluškivao Daškine komentare na tekstove ostalih koleginica i kolega: “Ko će to da pročita”, “koga to interesuje”, “skrati malo taj roman”, “ovo je objavljeno prekjuče”...Tada sam se setio da sam do redakcije “Večernjih novosti” na trećem spratu “Borbine” zgrade došao preko Zelenog venca, gde sam u prolazu prema Sremskoj ne samo video najavu rasprodaje vetrovki u prodavnici splitske “Jugoplastike”, nego i probao jednu “sportskog kroja, teget boje”. Otkucam ja tih pet redova, potpišem sa I. Mrđen, više da se zna ko je autor, ali na naslovnici (ko se još seća takve opreme tekstova) napišem “Vetrovke za 120 dinara”...Daška me samo pogledala, pa rekla “da ti dam 120 dinara i da odeš da mi kupiš sto vetrovki”. To je bio njen način da me nauči da se ne kaže “za” nego “po”, kad se piše o cenama, rasprodajama i slične vesti koje obavezno uđu u novine. Prepravila naslov, precrtala onaj moj pompezni potpis i napisala već pomenuto “Š. N.”.

Danas, tačno pedeset godina kasnije, mogu da kažem da sam u tom trenutku, kad su mi “prošla” ta četiri reda kod, kasnije će se ispostaviti jedne od najboljih urednica u mom životu, bio siguran da ću kao novinar provesti čitav radni vek. Zbog toga sam poput onih biznismena koji čuvaju svoj prvi dolar u nekom zlatnom ramu, godinama čuvao taj isečak, a kad smo dobili i prvi stan našao se na zidu naše dnevne sobe.Taj ram je rasturen i prekomponovan kad je trideset i kusur godina kasnije, 30. aprila 2004. u “Večernjim novostima” objavljena nešto šira informacija pod naslovom “Igra spaja ljude”, sa potpisom “M. I. M.”... U prevodu, Marina od oca Ivana Mrđen!

Moj prvi tekst objavljen je pet dana pre mog 24. rođendana, Mirina i moja najmlađa ćerka debitovala je u “Večernjim novostima” sa 24 godine, dva meseca i tri sedmice.Prodavnice “Jugoplastike” su proterane iz Srbije početkom devedesetih godina prošlog veka, da bi 2006. prestala da postoji ova kompanija koja je poslovala pod sloganom “marka za celu porodicu”. Možda će se nekome učiniti da su u našem slučaju “Večernje novosti” bile marka za celu porodicu, mada ni moja Marina, ni ja nismo baš ponosni na to kako danas izgledaju novine, u kojima smo, svako u svoje vreme, naučili sve ono što nam je kasnije itekako pomagalo u profesionalnom životu!