U Srbiji je juče bio Dan žalosti. Daleko sam od kuće, ali sam ovih dana zaista pomno pratio sve što je tim povodom objavljivano po društvenim mrežama.
Dragan Gulić: “Idu ljudi ulicom i glasno pitaju: Šta, dan žalosti za ubice, teroriste i Radoičićeve mafijaše? Kad su nam deca ubijena ni jednu utakmicu nisu hteli da odlože, ali za najveće kriminalce Balkana cela Srbija da spušta zastave na pola koplja? Stvarno? Idu ljudi…”
Radomir Martin: “Sećate li se Vučićevog objašnjenja zašto za pobijenu decu u ‘Ribnikaru’ nije odmah proglašen dan žalosti, kad je rekao: ‘A zbog koga proglašavate dan žalosti ako niste objavili imena i ako tužilac još nije završio svoj posao?’ Sad ne da zvanično nemamo imena, nego ne znamo ni broj poginulih.”
I. Dosković: “U maju nisu otkazivane utakmice. Ova država je pakao za svoje građane.”
Antonela Riha: “Za ubijenu decu je odložen Dan žalosti, zbog utakmice. Sada se odlaže ‘večiti derbi’ zbog napadača kojima ne znamo ni imena, ne znamo ništa. Žalosno i sramotno!”
Aleksandar Radovanović: “Svašta mogu da razumem, ali da se proglašava dan žalosti za pogibiju ljudi čiji identiteti nisu potvrđeni, čiji su motivi potpuno nejasni i čiji je jedini ‘poduhvat’ ubistvo i ranjavanje policajaca, zaista ne mogu da razumem.”
Nikola Adžić: “Ovo je dan žalosti za Republikom Srbijom!”
* * *
Bio sam u Melburnu u januaru 2018. godine, pa tako i onog dana kad je ubijen Oliver Ivanović. Tada sam za “Blic” poslao uobičajeni izveštaj sa Australian opena, bilo nešto o ceni i kvalitetu piva, a onda sam na Fejsbuku napisao:
“Vidim da se veliki broj mojih prijatelja oglasio povodom ubistva Olivera Ivanovića. Verovatno će neko reći ‘šta nam sad ovaj drobi o cenama piva u Melburnu’, ali zaista ne znam šta bih napisao o nečemu o čemu baš ništa ne znam, kao što je to, po mom mišljenju, učinio i dobar deo onih koji su požurili da zločin u Kosovskoj Mitrovici komentarišu iz nekog svog ugla. Kao biće im lakše i misliće da su važniji…“
Tim povodom javio mi se moj prijatelj Andreja Vlahović: „Pratim Vaše briljantne dosetke i kolumne u ‘Blicu’ i na Fejsbuku već godinama, ali ova je jedna od retkih koja ne da mi se ne sviđa, nego me ljuti… Suviše je ovo ozbiljna stvar da biste se sa takom lakoćom odnosili. Ubistvo ovakvog čoveka, čak iako ne znamo mnogo o tome, zaslužuje pažljivije promišljanje od usputnog komentara!”
Moj odgovor: “Hvala na iskrenoj kritici. Upravo zbog ozbiljnosti situacije napisao sam pre postavljanja mog svakodnevnog komentara u ‘Blicu’ ono što ja, lično, u ovom trenutku osećam povodom još jedne u nizu nesreća koja je snašla naše ljude na Kosovu i Metohiji. Zaista ne znam mnogo o tamošnjoj situaciji, nisam bio u prilici da upoznam gospodina Ivanovića i uglavnom sam izbegavao da komentarišem nešto što ne znam. Osuda ubistva, posebno ovog politički motivisanog, je nešto što je najlakše učiniti, ali bojim se da, kao i u mnogim slučajevima, NIKAD nećemo saznati šta se zaista dogodilo i ko stoji iza svega. Neće, dragi moj Andreja, život stati zbog ovog zločina, navikli smo već na njih, neko će i danas pisati aforizme ili humoreske, neko poeziju, neko će se mučiti sa životom… pa je možda bilo bolje da uopšte nisam pisao bilo kakvu ‘preambulu’ mog komentara. Kao što je, izgleda, sve veći problem i ona druga preambula!”.
I za kraj, ponovo Andreja: “Potpuno se slažem sa Vama da možda nikad nećemo saznati pravu istinu o ovom zločinu, iako se nadam suprotnom. Znam da život uvek ide dalje, i to je dobro, ali ovo je bio utisak dana za mnoge od nas danas u Beogradu. A preambule nam izgleda ne idu od ruke, tu se slažemo… Sve najbolje Vam želim! Pozdravite Melburn!”
* * *
Ovih dana sam opet u Melburnu, ali za razliku od nekih prethodnih situacija vidim da veliki broj mojih prijatelja više ne naseda na dnevno-politička podmetanja. I da je sve manje onih koji misle da se društveni angažman može završiti objavama po društvenim mrežama ili jalovim komentarisanjem sadržaja raznih portala.
U tom smislu posebno mi se dopao tekst pod naslovom “Pad”, koji je objavila moja prijateljica Aleksandra Ćurčić, zadnja pošta Čačak:
“Smeta mi! Smeta mi kukavičluk i odsustvo razuma.
Nazivate srpskim Obilićima ljude koji su uzalud dali živote sledeći Milana Radoičića i kriminalce sa srpske liste! Onog istog Milana Radoičića koji je ljude kao stoku terao na izbore na Kosovu koje su Srbi bojkotovali?
Onog istog Radoičića koga je Oliver Ivanović označio kao osobu koje se Srbi na Kosovu plaše više nego Albanaca, pa je posle tri meseca ubijen? Za ubistvo Olivera Ivanovića podignuta je optužnica baš protiv tog Radoičića!
Šta su mislili oni koji su sledili tog kriminalca i zašto su krenuli u blokadu puteva i sukob sa albanskom policijom? Pre izvesnog vremena srpski policajci su skinuli uniforme i napustili kosovsku policiju. Slučajno?!
Ne mislim tako, baš kao što ne mislim da je ubistvo Olivera Ivanovića bilo slučajno, već deo šireg plana, da sever Kosova postane nešto poput delova Kolumbije pod vlašću Eskobara. Deo u kome caruje kriminal i gde su kriminalci gospodari života i smrti.
(…) Ako već nekoga od Srba sa Kosova nazivate Obilićem nazovite tako Olivera Ivanovića. Teško ide? Da, jer mu je Srbin sasuo šest metaka u leđa, jer mu je srpska televizija crtala metu na leđima. Bilo je bitno ubiti lidera Srba sa Kosova koji nije želeo da ti Srbi ubijaju i da budu ubijeni!”