3
Nemam običaj da se osvrćem na gluposti i uvrede, možda i zbog toga što sam se vremenom uverio da je to uzaludan posao, odnosno da iza nekih “komentara” po portalima i društvenim mrežama uopšte ne stoje stvarne osobe.
Evo, na primer, izvesna “Mara” koja je na našem portalu ispod mog teksta od ponedeljka (“Zar ti nisi u Australiji?”), napisala nešto što, čvrsto verujem, ne bi mogla da izgovori, a da se makar ne zagrcne, ako je već teško da se toga zastidi: “Vlast u Srbiji je fokusirana na konkretne rezultate i promene koje utiču na živote građana, bilo da je reč o ekonomskim reformama, izgradnji infrastrukture ili unapređenju međunarodne pozicije Srbije. Ovakvi lični komentari su samo još jedan primer opozicionog manipulisanja, koji građani sve više prepoznaju.”
‘Ajde, Maro, sad polako svojim rečima, jer se identičan niz reči suviše često pojavljuje, kad se botovima po javnim kućama upali crvena lampica, posebno ako je imenom i prezimenom pomenut predsednik svega ovoga. U mom slučaju, pošto je reč o tekstu čija je osnovna poruka da su više nego naivni svi pokušaji da se režim “uhvati na krivoj nozi” i da se dokazima, koji to zaista jesu, pokaže javnosti koliko su naprednjaci i njihovi sateliti nedosledni i koliko lažu – ovakav “šapirografisani” komentar mogao bi da znači da bulumenta na vlasti ima preča posla nego da odgovara na pitanja koja im se javno postavljaju.
Uključujući i sva ova posle udruženog zločinačkog poduhvata u Novom Sadu. Od toga kako je funkcionisao jedan “sistem” zasnovan na korupciji, nepoštovanju propisa i ružičastoj stvarnosti, odnosno zašto već tri sedmice ne pokazuje znake života institucionalni sistem društvene kontrole, sprovođenja zakona i utvrđivanja odgovornosti svih učesnika onog prvog “sistema”.
Tako je i nestretna “Mara”, šaljući svoju “copy-paste” paskvilu, samo potvrdila da režim, uključujući i najvrednijeg dostavljača pljeskavica u zemlji Srbiji, ima preča posla. Samo što to nisu ni ekonomske reforme, ni izgradnji infrastrukture, a ponajmanje unapređenje međunarodne pozicije Srbije, već isključivo logističko zatrpavanje ruševine ispred “stanice na kojoj nam zavidi Evropa” (ako sam dobro citirao moju bivšu partijsku drugaricu iz Ujedinjenih regiona Srbije) i proglašavanje svih logičnih pitanja i dokaza za “opoziciono manipulisanje”.
U tome bi možda i uspeli da se već danima baš u Novom Sadu ne postavljaju prava pitanja na pravom mestu, ispred institucija koje nikako da se umešaju u svoj posao. I da se posle tri nedelje stradalima na licu mesta nije pridržila i 24-godišnja Anja Radonjić iz Paraćina, zbog čije smrti je u ovom gradu proglašena trodnevna žalost.
Slušao sam pre deset dana “udarnu” emisiju Prvog programa Radio Beograda (“Novosti dana” u 15.00) i jedino što se tom prilikom odnosilo na crni petak u Novom Sadu bila je priča o “ogromnim naporima koje ulažu lekari Kliničkog centra Vojvodine u borbi za život povređenih u nesreći ispred Železničke stanice”. Tom prilikom je pomenuta i Anja Radonjić…
Neko ko prvi put sve to sluša verovatno bi posmislio da je nesretna devojka ispala iz voza ili neoprezno pretrčavala prugu, jer ni jednom jedinom rečju nije pomenuta rekonstrisana i dva puta svečano otvarana stanica, uključujući i nadstrešnicu ispod koje je do tog trenutka stradalo četrnaestoro ljudi…
Zbog toga mi je, neka mi ne zamere svi dobronamerni, zabrinuti i uplašeni ljudi koji su po društvenim mrežama komentarisali objavu o trodnevnoj žalosti u Paraćinu, veoma zasmetalo ono što sam pročitao u više od sedamdeset njihovih komentara. “Tuga do neba”, “neka je anđeli čuvaju” i “saučešće porodici”, kao da je neko namerno zatrpavao medijski prostor ovim nespornim sintagmama, tako da u tom trouglu bola, nemoći i puke učtivosti nije bilo mesta makar za podsećanje kako je, ako ne i zašto, ubijena Anja Radonjić…
Nije ona ispala iz voza ili neoprezno pretrčavala prugu, nije umrla posle neke druge i teške bolesti, nije ni sama sebi prekratila život, posle čega je uobičajeno slati korektne, u suštini nevažne komentare. Nju su ubili i tu nema mesta za stikere koji označavaju tugu ili molitvu, njena smrt, možda baš zato što je nastupila kad je već poodmakao proces zabašurivanja istine od svih nas traži mnogo više. Pod uslovom da smo ne samo stvarne osobe, nego i ljudi!
* * *
Oni koji me poznaju i kojima je drago zbog toga već su upoznati sa činjenicom da ovaj komentar pišem iz Melburna, u kome sam već deveti put i koji je na listi gradova u kojima sam proveo neko vreme na ubedljivom drugom mestu, između, of course, Beograda i Sarajeva, gde sam ne samo svojevremeno služio vojni rok, već veoma rado u često odlazio na druženja sa nekadašnjom prvom petorkom KK “Omladinac” (Tomo Nevrt, Nikola Žigić, Miroslav Dado Hegeneberger, Zoran Ćapin i Malik Hadžiomerović)…
PROČITAJTE JOŠ:
Nadam se da to neće dodatno razljutiti izvesnu “Zanu” (možda je bot, a možda je i Žana), koja je ispod mog već pomenutog teksta od ponedeljka napisala: “Strašno, odu i onda dozvole sebi da oni komentarišu!”
Da se odmah razumemo, drugarice Zana/Žana, ja nigde nisam otišao. To što sam privremeno negde gde mi je bolje, kvari mi gotovo svaki kontakt sa prilikama u zemlji Srbiji, baš kao što je ozlojeđena većina onih koji su mnogo trajnije otišli iz nje. Neke stvari se sa daljine, ali i u izmenjenim društvenim okolnostima, mnogo bolje sagledavaju i razumeju, pa bi i u tom smislu, da ima više pameti i tolerancije, njihove glasove trebalo mnogo pažljivije saslušati…
Bez toga, imaćemo samo grešnu Maru i sličnu botožeriju, odnosno bezličnu masu bezgrešnih, koji misle da su uradili nešto svojom “dok anđeli spavaju” produkcijom…
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare