Piše Ivan Mrđen: Laletu, umesto čestitke za 77. rođendan

Ovaj trobroj (numerom 3211, 3212, 3213) malo je zakasnio, što je, po prvi put, obradovalo njegovog glavnog urednika, jer je zbog toga ispravljena sitna greška na naslovnoj strani, uočena zahvaljujući revnosnom Milanu Pantiću. U znak priznanja, njegov aforizam ću pomenuti već na početku ovog uvida u najnoviji opus Ježevih stalnih saradnika:

“Između šuplje priče i ćorava posla je prazan hod.”

Da ne ispadne kako forsiram samo najkraću i najubitačniju satiričnu formu, prepisujem deo priče Zorana B. Petrovića, koji za sebe kaže da je “vodoinstalater za prljavu vodu”:

“Prvo naravoučenije: Ima ljudi koji nisu na prodaju, ali mogu da se iznajme. Moć miliona je u nulama. Drugo naravoučenije: Svako ima pravo na svoje mišljenje. Ali mnogi misle da imaju pravo i na svoje činjenice.

Da biste izgledali naivno, potrebno vam je mnogo iskustva.”

Miodrag Stošić se takođe bavio ljudima na prodaju, pa je u tom smislu imao savet za one koji su aktivni na tom tržištu:

“Ako kupujete ljude, onda birajte dobrog čoveka; jeste on skuplja roba ali duže traje, teže se nađe, ali više ga imate.

Loši ljudi prodaju se, od kad je sveta i veka, ima ih na svakom koraku, puze, gmižu, sami se nude i jeftini su. Vuku vas za rukav i kažu: ‘Baba me vozila, samo do pijace!’ Ipak, loš čovek traje kratko, to je polovna roba, četvrta, peta ruka, mnogo se njih izređalo na njemu. I što je najgore, loš čovek će vam sutra okrenuti leđa, čim se ukaže bolji kupac i neće mu oko zaigrati, baš njega briga što ste ga pošteno platili… Da mari o tome, ne bi ni bio loš.

Zato pametni ljudi uvek kupuju dobrog čoveka. Dobar čovek u prodaju sebe unosi nešto neprocenjivo - grižu savesti što se prodao!”

Na istu temu su ne samo razmišljali već nešto i napisali, Lale pročitao, a Ježev najveći prijatelj (ako ne u sve 92 godine postojanja, ono sigurno u ovom veku) Slobodan Filipović i odštampao, pa su tako svetlo dana ugledali i sledeći aforizmi:

“Koliko nam je udvorištvo, neće nam ostati ni dvorište.” (Željko Marković); “Sve je više praznih ljudi. Otuđili su se i od sebe.” (Peko Laličić); “Prodali su nas za male pare. Da je više ne bi ni nas kupili.” (Ivana Srećković)

* * *

Poetski karavan na stranicama Ježa predvodi po tradiciji Mile Pop Ilijev, iz čijeg “Opšteg erotskog krematorijuma” prepisujem strofu pod naslovom “Režim”: “Demontsranti, male grupe, policajci, SS trupe.”

A Simonida Banjeglav se upustila u raspravu sa Danteom Aligijerijem (1265-1322):

“O, Dante, mon cheri, mislim da - zapravo – nemaš pojma šta je pravi pakao! Izvoli, proveri! Jer svojom nogom nisi dotakao tu neku zemlju seljaka na brdovitom Balkanu!

Tvoj i naš pakao, dragi moj Dante, (a baš takve stvari ljudi najčešće pamte) imaju identične ključne tačke, samo je ovaj naš okrenut naglavačke! Po konceptu ovog našeg hada, Deveti krug je u centru grada i iz njega se stabilno vlada!”

Radmilo Mićković misli da smo se sa brdovitog Balkana preselili na drugi kontintent: “Živimo kao u Africi. Za jedne nema hrane, za neke nema zime.” Radivoje Rale Damnjanović na to dodaje: “Birali smo budućnost – pobedila je prošlost!”

* * *

Razne teorije apsurda i apsurdi koji su postali stvarnost, mogu se uočiti i u ovom trobroju Ježa, koji će biti na snazi do kraja juna, ako se ne obistine strepnje da je ovo možda poslednje štampano izdanje, pa ga i zbog toga treba potražiti na, kako rekoh, boljim kioscima.

Tako Nebojša Redžić primećuje: “U ovoj zemlji više ni psi ne laju; psi kriminalaca se drže omerte, psi sportista imaju trenere i disciplinu, psi političara imaju svoje portparole, policijski psi imaju ministra, estradni psi slušaju svoje agente.... A ulične džukele? One laju samo na stvari koje im ugroze teritoriju, čitaj: kontejner!”

Goran Ivanković zastupa nešto drukčiju školu mišljenja: “Pas laje, džukele olajavaju.”

Tu dolazimo do na stranicama Ježa prilično zastupljenih stavova o slobodi govora i satiri kao jednom od najvažnijih elemenata slobode uopšte… Marija Ranđelović: “Kad umni zaćute balvani caruju.”; Ninus Nestorović: “Sahranili su slobodu govora zato što smo ćutali. Da nismo, sahranili bi nas.”; Ljubiša Veljančić: “Satira je ozbiljan posao i traži celog čoveka. A majmunisanje zahteva dodatni rad.”

Veteran pokojnih “Večernjih novosti” Novo Tomić osvrnuo se na ukidanje nagrade za najbolju novinsku karikaturu, koja nosi ime legendarnog Petra Pjera Križanića (1890-1962): “Nije dodeljena nagrada za najbolju novinsku karikaturu. Voljom karikatura!”

* * *

Uz izvinjenje mnogobrojnim karikaturistima, pošto iz razumljivih razloga nemam ni znanja, ni prostora da opisujem njihove priloge za Jež, pomenuću samo mog prijatelja Mladena Đurovića, koji po tradiciji na dve srednje stranice dopunjuje aforizam glavnog urednika.

A za ovaj trobroj iz svog bogatog arsenala Radivoje Lale Bojičić je izdvojio sledeće zapažanje: “Bio si premijer, pa si bio predsednik, pa onda opet premijer. Brate, koji si ti nama kralj!”

“Vođa” je, što takođe postaje tradicija, nepresušan izvor Ježevih aforističara: “Naš vođa ima samo jednu manu: nema vrline.” (Dragoslav Mitrović); “Sve je kod nas strano, samo je još vođa ostao naš!” (Nestorović, again); “Tačno je da ima sve i svašta, ali vođi ipak fali nešto, zato je ozbiljan kandidat da izgura još jedan mandat.” (Dimitar I. Vilazorski”…

I za kraj još tri o istom liku i delu. Nada Karadžić: “Vođa je na svim programima. Samo još nije na centrifugi.”; Goran Ivanković: “On se u ništa ne meša. Samo se za sve pita.”; Slađan Martinović Bukovski: “On je toliko lud da uopšte nije normalan!”