Piše Ivan Mrđen: Zar ti nisi u Australiji?

Nisam i neću biti još najmanje tri dana, koliko će trajati putovanje do Melburna, sa kraćim zadržavanjem i presedanjima u Dubaiju i Singapuru. Do aerodroma će me ispratiti moj prijatelj i maltene prezimenjak Radivoj Mrđa, kome je, by the way, baš danas sedamdesetneki rođendan, pa ako se drugovi sete...

Slična pitanja slušao sam i pre prethodnih ekspedicija preko tri kontinenta, ali od crnog petka kojim je počeo ovaj novembar ima i u mom nestrpljenju da odem i u uzdasima onih što ostaju u zemlji Srbiji mnogo više rezignacije nego nervoznog iščekivanja ili iskrenog „baš ti zavidim“. Nisu, koliko ja mogu da osetim, ti uzdasi zbog putovanja kao izazova, pa ni zbog promene klimatskih okolnosti, reč je isključivo o mogućnosti da se, makar i na nekoliko meseci, bude što dalje od svega ovoga...

Srbija je jedna velika nadstrešnica, okačena o sajle umrtvljenih institucija, kriminala i korupcije, jeftine zabave i patrijotskog patosa, ispod koje pametni i spretni beže u bliža i dalja inostranstva, a oni koji nemaju drugog izbora naivno veruju da sve to sa njima nema nikakve veze. Nedavno sam to nazvao sirotinjskom kontracepcijom, što se prevedeno na srpski izgovara i čita kao „neće valjda mene da zakači“...

* * *

Već godinama imam utisak da nismo svesni dubine kolektivnog propadanja. Zbog toga kao država, kao društvo, kao odgovorni pojedinci, kao zabrinuti roditelji, kao konzumenti i saučesnici različitih medijskih sadržaja... nismo uspeli da adekvatno reagujemo posle masovnih zločina iz maja prošle godine u vračarskoj školi „Vladislav Ribnikar“ i selima Dubona i Malo Orašje, a nešto slično događa se i ovog novembra posle udruženog zločinačkog poduhvata u Novom Sadu!

Konobari već odavno ne dodaju na račune ono famozno „APP“ (ako prođe – prođe), to je danas i ovde zvanična politika, samo bez onog „ako“, jer predsedniku svega ovoga i kamarili oko njega sve „prolazi“! I žrtve helikopterske tragedije zarad uslikavanja dvojice ministara, i nikad utvrđena odgovornost za poplavu u Obrenovcu i okolini, i nestala dva minuta snimka nesreće u Doljevcu tek da se iz kola izvuče stvarni vinovnik stradanja nevinih ljudi, i mnogobrojna gaženja pešaka od strane što pijanih što naduvanih „kumova“ i „kumića“...

Reče ovih dana glavni dispečer opozicione autobuske stanice, u koju se ulazi i izlazi dotrajalim vozilima „firme Krstić“, uglavnom sa sve manje putnika, bez ikakvog reda i još manje kontrole, da je već pomenutog PSO „moguće pobediti samo istinom, jer je to jedino gde on nikako ne može da se bori“. Zbog toga će, po njegovim rečima, opozicija nastojati da sa informacijama o tome šta se u zemlji zaista dešava upozna što veći broj ljudi, što bi u promenjenim izbornim uslovima („koliko je to moguće u diktatorskom i autokratskom režimu“) dalo rezultate već sledeće godine „kad se mogu očekivati vanredni izbori“...

Koliko neozbiljno, toliko i nerealno, jer se bojim da je prethodnim izborima, uz ne malu pomoć opozicije, praktično zaokružena piramida naprednjačke vlasti i oni tu ne bi ništa dirali do 2027. godine. Uglavnom zbog izgradnje i ugradnje pod firmom „Expo“, a nešto i zbog istina oko Kosova, litijuma, Novog Sada, Šapića kao takvog, svih onih „Bobana“ po provinciji...

* * *

Zato mislim da je u pravu Vesna Laudanović kad kaže da su više nego naivni svi pokušaji da se režim “uhvati na krivoj nozi” i da se dokazima, koji to zaista jesu, pokaže javnosti koliko su naprednjaci i njihovi sateliti nedosledni i koliko lažu.

“Režimska strategija nije bazirana na tom, inače lako uočljivom kauzalitetu. Znaju oni da će uvek biti lako pročitani. Baš ih briga za to. Umesto toga, oni namah iza učinjenog i dokazanog nepočinstva, laži ili montaže, dostavljaju novo štivo čitaocima njihovih nedoslednosti, laganja, folova i nameštaljki.

I tako, jedno za drugim, jedno preko drugog, sve na gomilama, gomile preko gomila... i gube se svi počeci pred novim agresivnim počecima. Nigde kraja ni jednom. Nigde epiloga. O onom pred zakonom ni slučajno. Ni greškom!”

Svedoci smo da režim više uopšte ne brine o nedokazivost svojih laži. Ne bavi se time. Ide na količinu, što bi rekli trgovci. Na niske cene i brzinu obrta! Svaki dokaz (p)ostaje mali u odnosu na novu laž koja ga medijski zasenjuje i potiskuje.

“Bitno je trpanje, gomilanje, zbunjivanje, zaboravljanje... Do procesuiranja njihovih laži nikad ne dođe. I nikad na taj način neće ni doći. Sve zastareva, sve nestaje i tone u opštoj konfuziji rasuđivanja pred obiljem bačenih bezvrednih informacija u etar. Na žvakanje i glodanje”, upozorila je moja prijateljica iz Sevojna, zadnja pošta Kragujevac, uz komentar: “I dok vozovi prolaze, mi samo lajemo…”

* * *

U tom smislu i moja “oproštajna poruka”, ne samo opoziciji već i svim dobronamernim i zdravomislećim prijateljima, glasi: Ne palite se dokazivanjem naprednjačkih nepodopština, pozivanjem na rad institucija i jalovim komentarisanjem... Zaborav prethodnog pod navalom narednog je njihova strategija.

Zato će, sasvim sam siguran” kad se “nekako s proljeća” vratim “na perone sudbine” sve ovo čime se danas bavimo ostati jedino u mojim “starim koferima”.