Piše Ivan Mrđen: Ćutanje ne menja ništa

Predsednik svega i svačega, vrhovni komandant Ćacistana i civilni patrijarh, seriji svojih izjava za “ludom radovanje” dodao je nedavno i najavu izmena Ustava kako bi se zaštitila sirotinja od sve pohlepnijih i bezobzirnijih poverilaca, korisnika raznih pravosudnih prečica i, na kraju priče, što sudskih, što privatnih izvršitelja…

Pa kaže, muči se sirotinja, ubiše izvršitelji, izbacuju ljude na ulicu, ali za to nisu krivi izvršitelji, nego zla stara vlast i zakoni koje je ona donela pre 15 godina. I sad mora da menja Ustav da bi zaštitio istu tu sirotinju…

Sve se lakše zaboravlja da su predsednik i njegova partija na vlasti u ovoj zemlji, evo već teče i četrnaesta godina, pa se u tome nekako i izgubi pitanje zašto ova vlast ništa nije učinila za proteklo vreme da ispravi grehe prethodne vlasti. Tim pre što je borba protiv “izvršiteljske mafije” bila jedna od glavnih poruka naprednjaka dok su bili opozicija…

Onda se postavlja i pitanje, ako je problem zakon od pre 15 godina, zašto se ne promeni zakon, zašto da se menja Ustav. Moji prijatelji iz “Zeleno-levog fronta”, koji ovog avgusta slave dve godine delovanja kao politička partija, još dok su bili pokret “Ne davimo Beograd” zalažu se za zaštitu ljudi od iseljavanja i to kroz promene i primenu zakona.

Oni stalno ističu čitav niz veoma važnih konkretnih pitanja, ali i to da se ona ne uređuju Ustavom. Kad bi se ta pitanja Ustavom uredila onda bi deo Ustav posvećen njima bio veći od ostalog dela Ustava.

Dakle, sve ovo može da se uredi i bez izmene Ustava, ali je zgodno da se narod zamajava promenama koje neće ništa promeniti, kad je već više nego izvesno da nikakvih izbora neće biti dok se ne završe poslovi oko one izložbice u Surčinu i okolini.

Mada ima i onih koji za svaku ustavnu reformu, koju najavljuje predsednik vide i kao pokušaj da se na mala vrata progura izmena predsedničkog mandata i njegovih ovlašćenja. Jer, još nije zaboravljen istorijski i jedini govor izvesne Draginje Vlk u zgradi iza Rosandićevih konja, koja je, na osnovu razgovora sa svojim prijateljicama i familijom, odlučila da predloži druga Tita za doživotnog predsednika…

* * *

E, sad, pošto o zemlji Srbiji ništa ne može da se reši bez promena na najvišem nivou, gotovo da bi se normalan čovek zapitao da li i neke sasvim obične i logične stvari moraju da čekaju tako veliku promenu.

A taj normalan čovek je moj prijatelj Miloš Maksimović, čovek koji je više od dve stotine puta dao dragocene tromboicite. Davanje trombocita nije isto što i obično davanje krvi. Traje duže, iscrpljuje više, ali nekome može značiti život. Trombociti su često jedina nada za one koji se bore sa teškim bolestima poput leukemije, deci na hemoterapiji, trudnicama sa kravarenjima, svi oni zavise od tih malih vrećica za koje većina i ne zna da postoje…

“Ipak, za razliku od davanja krvi, za ovaj čin nema Zakonom predviđenog slobodnog dana. Nema prava na odmor, nema priznanja, nema podrške. Samo tišina! I osećaj da si učinio nešto veliko, ali kao da to nikoga ne zanima”, javno je upitao čovek koji je 202 puta odvojio vreme, strpljenje i deo sebe da bi mnogima, uglavnom njemu nepoznatim ljudima i deci, pomogao da prežive.

Spisak pitanja koja se tim povodom moraju postaviti je dramatičan sam po sebi: Zar ne bi trebalo da svaki humani gest, posebno onaj koji direktno spašava živote, bude prepoznat i poštovan? Zašto se za davanje krvi po Zakonu o radu dobijaju dva slobodna dana, a za davanje trombocita NIŠTA?

Svako davanje trombocita traje najmanje dva časa. Miloš Maksimović je do sada bio na transfuziološkim aparatima 404 časa, kome se više sviđa to je skoro punih 17 dana i noći. Zato ga i boli taj osećaj da to što čine on i na desetine humanih heroja nije dovoljno vredno…

“Kao da vreme, trud i srce koje ulažemo ne zaslužuju makar to simbolično priznanje. Ne pišem ovo samo zbog sebe. Ja ću nastaviti da dajem dok god mogu. Ali pišem, jer znam da ćutanje ne menja ništa!”

* * *

Miloš je ovo napisao 26. jula ove godine. Tog dana se navršilo osamdeset godina kako je u Londonu rođena Jelena Lidija Vasiljevna Mironova, mnogo poznatija kao Helen Mirren.

Čuvena britanska glumica je jednom prilikom rekla: “Ne verujem da ako činiš dobro, da će ti se dobre stvari i dogoditi. Sve je potpuno slučajno. Ponekad se loše stvari događaju vrlo dobrim ljudima, a ponekad se dobre stvari događaju lošim ljudima. Ali bar ako pokušavaš činiti dobre stvari, onda trošiš svoje vreme radeći nešto vredno.

Život ne sledi scenario gde se dobra dela uvek nagrađuju, a loša dela uvek vode do posledica. Svi smo videli ljubazne, nesebične ljude kako se suočavaju s nezamislivim teškoćama, dok napreduju drugi koji manipulišu i samo nanose štete…

No, to ne znači da je ljubaznost besmislena. Kad činimo dobro, ne vršimo transakciju sa svemirom, očekujući zagarantovani povraćaj. Mi pravimo izbor – onaj koji određuje ko smo, a ne ono što dobijamo zauzvrat. Biti ljubazan, pomagati drugima, širiti pozitivnost – te stvari ne vode uvek nagradama i priznanjima, ali stvaraju nešto još važnije: smislen život.

Kad izaberete da budete dobri uprkos haosu i slučajnosti sveta, ne činite to jer vam je zauzvrat obećan lagodan život. Činite to jer, u svetu koji može biti surov i nepošten, dobrota je jedna od retkih stvari koje su zaista važne!”