0
Negde između dva nekadašnja praznika, Dana borca i Dana ustanka, javljeno je da je ovogodišnju nagradu „Stevan Sremac – Bal u Elemiru” dobio Milan R. Simić iz Velike Plane za izbor aforizama.
I još je žiri u sastavu Uglješa Šajtinac (predsednik), Jelena Blanuša i Srđan V. Tešin saopštio da su Milanovi aforizmi “pravo letnje otrežnjenje u nemaloj ponudi jeftine aforističarske euforistike u nas”.
“Skrajnut od vulgarne, krajputaške i kafanske brze smicalice, aforistički vrt Milana R. Simića pravi je biser. Neoplevljen od mudrosti, trnovit, gorak u slasti. Sam od sebe trajan, nostalgično poučan i opominjuće dobronameran”, zapisano je u pomenutom saopštenju.
“Pišem aforizme, jer više nije vreme za priče.”; “Mnogi ne čitaju aforizme iz straha da se ne prepoznaju u njima.”; “U mojim aforizmima niko se ne prepoznaje, a svi se ljute.”; “Čitam političare kao aforizme.”; “Od kako su neki u komšiluku saznali da sam aforističar, beže kao đavo od krsta. Ne znaju šta je to.”; “Znam da ću iste aforizme pisati i o opoziciji. Kad dođu na vlast.”
Tako nekako bi sam Milan R. Simić objasnio i svoju borbu i svoj višedecenijski ustanak protiv gluposti, beznađa, samovolje, tiranije, laži, lopovluka svake vrste…
* * *
Moju pažnju privukao je deo saopštenja elemirskog žirija u kome se pominje “nemala ponuda jeftine aforističarske euforistike u nas”. Nešto o tome napisao je i Dušan Stojković u pogovoru Simićeve najnovije knjige “Maske su pale, fantomke nisu” (ASoglas, Zvornik, 2024):
“Postoje najmanje dve kategorije aforističara. Prvi su oni koji samo uslovno za takve mogu biti smatrani, oni koji se plaše sopstvene senke stoga što im svaka senka vlasti, makar i najmanja, ogroman strah budi. S njima, ruku pod ruku, idu oni koji svoje aforizme lirski ili narativno toliko začinjuju tako da im začin postaje važniji od glavnog jela. Drugi su – jedini pravi – oni koji popu kažu po a bobu bob. Hrabrost je njihova osnovna vrlina. Dosta nam je lažnih aforističara i falš aforizama!”
* * *
Ninus Nestorović je u letnjem trobroju Ježa tu poplavu jeftine euforistike baš lepo objasnio: “Poznati satiričar se u svojim delima već obračunao sa oblacima, zlim vilenjacima i čarobnjacima. Na redu su leptirići i šareni konjići.”
Kad sam već otškrinuo najnoviji Jež, tu riznicu duha, skromnim tiražom i tromesečnim ritmom uglavnom daleko od očiju javnosti, red je da pomenem još nekoliko aforizama koji svakako spadaju u grupu “jedinih pravih”:
Željko Žele Jovanović “Usrali smo motku, a mogli smo i bolje da je upotrebimo.”
Milen Milivojević “Otkako su nam stavili jaram na vrat, znamo svoj put.”
Miodrag Lazarević: Džaba se borimo kao lavovi, kad smo u kavezu.”
Neško Ilić: “Narod koji ima muda ne mora nikom da titra jaja.”
Dušan Vidaković: “Nacija nam je na aparatima. Za kockanje.”
Zoran Doderović: “Narodu fali neki đavo, kad vođu gleda kao Boga.”
Dobrivoje Antonić: “Vođa nas je preveo žedne preko vode. Sad nas poji kap po kap.”
I za kraj, Goran Ivanković: “Teško je njega provaliti. Ima šifru.” * * *
P.S. Korektnost mi nalaže da pomenem da je u Elemiru ovog jula druga nagrada dodeljena Nenadu Župcu iz Beograda za priču „Preludijum”, dok je treću nagradu osvojila Anđela Cvijetinović iz Beograda za ciklus pesama.
***********************************
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare