Piše Ivan Mrđen: Svi smo mi mutavi

Kolumne 06. mar. 202110:14
Podeli:
Ivan Mrđen Foto: privatna arhiva

Kao neko ko još malo pa punih 16 godina piše komentare šest puta nedeljno trudim se da makar pomenem neke događaje, posebno ako su toliko neobični da uz njih ide vremenska odrednica "jednom u sto godina".

Znam da ovih dana tuguju moji prijatelji Bane Bjelica i „Bobica“ Stojanović (da pomenem samo njih od mnogobrojnih fanova Liverpool F.C. u Beogradu), jer je njihov omiljeni premijerligaš nanizao čak pet uzastopnih poraza na svom terenu. To se, kako kažu statističari, nikad ranije nije dogodilo, jer je poslednji serija od četiri domaća krompira zabeležena još davne 1923. godine.

Biće da se negde zagubila ona drvena tabla na kojoj piše „This Is Anfield“, koja duže od veka predstavlja opomenu ne samo gostujućim igračima, već i momke u crvenim dresovima podseća u kakav hram fudbala ulaze. Siguran sam da zvanični prvaci Engleske i Evrope ne bi sebi dozvolili ovakvu blamažu da se sa tribina čulo „You never walk alone“ kao pesma iz hiljade grla a ne sa razglasa. Izgleda da je Salahu, Maneu, Firminu i ekipi dozlogrdilo da „hodaju sami“.

Ako igde navijač nešto znači i predstavlja to je na Enfildu! Fudbaleri se menjaju, na tribinu stižu nove generacije, ali pesma koja ih spaja je nepromenljiva i večna. Davne 1945. godine komponovao ju je Ričard Rodžers, autor teksta je Oskar Hamerštejn, prvi put je izvedena u okviru mjuzikla „Karusel“, ali je hit postala tek 1963. u izvođenju grupe „Geri i Pejsmejkeri“. U to vreme Liverpul je bio jedan od prvih klubova koji je zaposlio disk-džokeja. Pred utakmicu i u poluvremenu puštao je hitove, a prednjačili su, naravno, „Bitlsi“, lokalni momci iz Liverpula koji su tih godina krenuli u osvajanje sveta.

POGLEDAJTE JOŠ:

„Premijerno“ je „You never walk alone“ puštena 19. oktobra 1963. na meču Liverpul – WBA. Stihovi su balada, poruka da glava uvek treba da bude podignuta, da posle kiše, vetra i mraka stiže sunce i da treba hodati sa nadom u srcu jer „nikada nećeš koračati sam“.

U tom kontekstu gotovo da je bezobrazno govoriti o ovdašnjim „navijačima“, posebno onima u čijim žilama teku crna i bela krvna zrnca. Kiša, vetar i mrak traju već dugo, ne zna se da li je u ovom trenutku veći raspad sistema u fudbalskom ili košarkaškom pogonu… Isto je što te njihove nevolje nemaju ništa zajedničko sa aktuelnom državnom temom broj jedan.

Košarkaški klub Partizan je igrao utakmicu u sredu, u Italiji, u Trentu. Tog dana je u Trebinju sahranjen Milenko Savović (1960-2021). Pre te srede, klub je imao punih 48 sati da smisli kako da oda počast svom igraču, kapitenu, legendi, simbolu… Crni flor i minut ćutanja bilo bi možda stereotipno za odavanje počasti tako živopisnoj i višedimenzionalnoj ličnosti kakva je bio „Sveti Sava“ i tako značajnoj figuri za istoriju kluba. Međutim, nije bilo ni toga. Ni flora, ni ćutanja, ni najmanjeg, koliko toliko smislenog kurtoaznog znaka pažnje. Igrači su izašli na teren kao da se ništa nije desilo. Jebala ih utakmica!

Mnogi su to ozlojeđeno komentarisali da je Milenko Savović bio „viđeniji vođa navijača“, igrači bi sasvim sigurno na utakmici u Trentu nosili majice sa njegovim likom. Imao bi već ko da se seti i ko da ih organizuje. „Dato je da se obuku i to je kraj priče, nema rasprave. Da vidim ko će da kaže da neće“, objasnio je svojevremeno organizator takvog odavanja počasti ubijenom Aleksandru Stankoviću (1987-2016), poznatijem po nadimku „Sale Mutavi“.

POGEDAJTE JOŠ:

U utorak 18. oktobra 2016. je tim povodom objavljen moj komentar, pod naslovom „Partizan“: „Kad je mladi kolega Marko Lovrić u nedelju uveče na Fejsbuku napisao da je ‘partizanovac trenutno čovek očajno zaljubljen u drolju, spreman da joj plati više od drugih da bi dobio manje no što drugi dobijaju’, nisam izdržao da ne okačim komentar: ‘Svako od nas partizanovaca zna nekog pravog i iskrenog zvezdaša, ali niko od mojih prijatelja ne zna ni jednog zvezdaša koji je naprasno postao partizanovac i obratno. A na stadionu Partizana ispraćaju u nekakvu svoju legendu evo već drugog ‘vođu navijača’, koji je jedno veče bio na Marakani a sutra osvanuo u Humskoj. Tzv. navijačke grupe Crvene zvezde i Partizana su dva OOUR-a istog preduzeća ‘Droga komerc’, pa kad se nagomilaju popusti u jednom ‘gazde’ (nisam siguran da li su u tzv. kriminogenim strukturama, među tzv. kontroverznim biznismenima, u upravama klubova ili u samoj policiji) prekomanduju nekog žestokog momka sa Severa na Jug“.

To isto je na Tviteru, sa mnogo manje reči, tih dana sjajno komentarisao Srđan Dragojević: „Molim upravu Partizana da se pojavi sa majicama koje nose natpis – ‘Svi smo mi Sale Mutavi, diler droge i hooligan'“.

Bojim se samo da smo četiri i po godine kasnije dospeli u situaciju kad bi trebalo da ponesemo majice na kojima će pisati samo: „Svi smo mi mutavi!“.

***
Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar