Piše Ivan Mrđen: Jedanaest ljudi za stolom

Prvi put sam ovo sjajno mesto pomenuo krajem avgusta 2019. godine, kad su se kod Vladana, koji jednom nedeljno kuva odličan pasulj sa suvim rebrima i slaninicom, okupili Vuksa, Daidža, Darko, Mole, Mile, Kreca i Zoran, ne znate ih vi, što bi rek’o moj prijatelj Bane Bjelica. To je ekipa veterana sa Neimara kojima nije mrsko da preskoče poneku gradsku granicu u potrazi za ukusnom hranom, hladnim pićem i opuštenom atmosferom.Prekjuče u prostoproširenom sastavu, što znači da su nam se pridružili i Žac, Lunja, Boban i Kinez, sve u svemu kompletan fudbalski tim za stolom, ukrašenim sa tri pladnja kuvanih kolenica u kiselom kupusu. Tri sata druženja više nego rizične grupe (svi smo već “70 +”), ali bez ijednog uludo utrošenog minuta na razgovor o…Đorđe Balašević, od koga nikako da se ljudski oprostim, bi rekao “bez slova poziva, društvo se sastalo pod istom ikonom, za crnim švapskim astalom što pamti svadbe i daće, redak sam gost u starom kraju... al' znam šta misle, i u snu, i oni mene kanda znaju, jer čak ni pripiti ni da mi pomenu nju…”Ta zavodljiva ljubavnica svih, svađalica i zakeruša, sitnošićardžija i troškadžija, prodavačica magle… nema mesta za ovakvim astalima. Politika svih pravih beogradskih društvanceta je da – nema politike! Pristojni ljudi ne razgovaraju o predsedniku svega ovoga, fikus premijerki i ministarkama na štiklama, tabloidnom smeću i njihovim nevoljama svih vrsta…Čak ni u vicu. Evo, pokušao prekjuče “Kreca” da kroz vic o momku koji je pitao zašto je za ručak “opet pasulj”, pa dobio odgovor “nije ti ovo vakcina, pa da biraš”, na mala vrata pohvali državu što radi svoj pos’o, ali se niko nije upecao na taj durdubak.Da se razumemo, nisu ovih jedanaest ljudi za stolom nikakvi marginalci. Iza svih su decenije rada na različitim poslovima, respektabilne karijere i bogato iskustvo. Znam da bi većina sve to rado stavila u funkciju neke drukčije politike, kao podršku nekim novim ljudima koji će razumeti da njima nije samo do slušanja praznih priča.Sećam se jednog odlomka iz romana Srđana Valjarevića “Ljudi za stolom” (Radio B92, Beograd, 1994.), u kome je sjajno opisano kako izgleda priča onih koji misle da tu, za kafanskim stolom, mogu da promene, ako ne prilike oko njih ono makar nečije mišljenje:“I pazi, sve to, o čemu sada pričamo, sve to što znamo, važi još uvek. Važi i sada, u ovom trenutku, nije sve isto, promenile su se neke stvari, ali ono što obojica znamo važi i danas, priča je ostala ista. Pričamo uglavnom iluzije. Da nismo pukli opet bi o tome pričali. I što je najgore, slušali bi se k’o magarci, Ja bih blenuo u tebe i ti bi blenuo u mene i onda bi se pozdravili. Iskenjali bi se i otišli, kao i uvek.”Siguran sam da će mnogi ljubitelji kafana i dobre narodne muzike mesto o kome pišem prepoznati po muralu preko čitavog zida, na kome dominira lik Tome Zdravkovića. Za te neke adrese, daleko od radara bahatih i reketa svakakvih, gde se dnevne vesti niti čuju, niti komentarišu, potrebne su posebne lozinke, navike i iskustva, bez kojih je nemoguće opstati na tim “mestima”, baš kao što ni takvi “ugostiteljski objekti” ne mogu da postoje bez nas!