Sutra, u nedelju 28. februara, navršiće se godinu dana od kako je portal Nova.rs zvanično objavio prve informacije. Pošto, po dogovoru, ne pišem za taj dan u sedmici, iskoristiću ovo „obraćanje naciji“, kako to voli da kaže moj prijatelj Stojan Drčelić, da među prvima čestitam prvi rođendan svim kolegama i čitaocima.

By the way, nakupilo ih se već okruglo 260, što mi donekle daje za pravo da predložim nešto samo na prvi pogled šašavo – da svakog 28. februara na ovom mestu objavljujemo samo dobre vesti. Dan bez predsednika svega ovoga i njegove kamarile, bez fikus vlade i evet efendija, ali i bez opozicije u kojoj muda ima samo jedna žena, bez nametnutih i bržebolje skrajnutih afera, bez opšteg utiska nemoći da se bilo šta promeni… mogao bi, u nekom konačnom saldu, da se pokaže i kao sasvim lekovit…

Ne samo kao predah od loših vesti, nego kao saznanje da svi zajedno imamo prečih tema za razmišljanje. Sećate li se, na primer, Miće Aleksića?! Evo, priznajem, i ja sam morao juče da izguglujem da bih tačno napisao njegovo ime (Miroslav), naziv ustanove u kojoj je ustanovio neke čudne običaje (škola glume „Stvar srca“) ili imena nekih od na razne načine ponižavanih polaznica (Milena Radulović, Iva Ilinčić…). Preselivši se sa naslovnih strana medija u meandre istražnog postupka, ovaj „slučaj“ je postao tačno to što je i trebalo da bude – koska za zamajavanje javnosti. Neka se pripremi Velja „Nevolja“…

Nisam se „pecao“ na te medijske udice k’o som na durdubak, ali su mi zato, zbog mojih godina i onog „putuje moje društvo i ja čekam na red“, mnogi tekstovi u poslednje vreme više za „hroniku palanačkog groblja“ nego za ozbiljan, informativni portal. Zato ću pokušati, makar iz svog ugla, da u nastavku ovog teksta navedem nekoliko primera zaista dobrih vesti.

U ponedeljak 22. februara u Pančevu, uz veliku pažnju doktora Gorana Teofilovića, babice Marije i kompletnog osoblja, naša koleginica Slobodanka Žerajić je svom suprugu Marku Opačiću i sinu Savi podarila prinovu u porodici, 3.940 grama tešku i 52 santimetara dugu ćerkicu i sestricu Unu. „Rođena je istog dana kad i Danilo Kiš, što mi je posebno drago“, napisala je ponosna mama, uz napomenu da su u „pančevačkom porodilištu baš nežni prema ženama, posebno porodiljama“.

Istog dana je u Beogradu, u porodilištu u Višegradskoj, naša sugrađanka Jovana Petrović, uz veliku pažnju i brigu doktora Miloša Petronijevića i njegovog tima, „carskim rezom“ donela na svet 3.880 grama teškog i 52 santimetara dugog momčića Vuka. Na radost tate Miroslava Vidakovića i dvogodišnje sestrice Srne, na diku mojih prijatelja Cane i Slavka Petrovića, vlasnika poznatog dušanovačkog restorana „Stari bunar“, kojima je to već četvrto unuče.

A Mirino i moje peto unuče, preslatka Dunja, danas slavi deveti rođendan. Život i likovi iz drugog pasusa ovog teksta razvejali su dve trećine naše porodice po belom svetu, tako da naša najmlađa mezimica jedina ima nešto što nisu imali prethodnih četvoro. Rođena je, odrasla, stasala za školu, dogurala već do trećeg razreda u istoj kući, u istom kraju, sa istom decom, svi je znaju i prepoznaju kao svoju komšinicu, drugaricu, vršnjakinju…

A možda, kad malo bolje razmislim, upravo ovo što nastoji da uradi poslovna grupa u okviru koje su televizije N1 i Nova S, portali Nova.rs i N1.rs i još neki medijski projekti, tako što je „novinarima i urednicima dala slobodu da se profesionalno bave svojim poslom“ (kako je to juče napisao Veselin Simonović) treba da nas dovede do toga da jednog dana vesti budu manje dramatične.

Ako ne sasvim obične, poput ovih mojih, ono bar nekako normalnije!