Poznata priča “Starac, jare i tri pandura” nije baš klasična basna, iako ju je Dimitrije Obradović, u kaluđerstvu nazvan Dositej (1739-1811), uvrstio u svoju zbirku najpoznatijih svetskih dela ovog književnog roda.

Ukratko, neki starac kupio na pazaru jagnje, uprtio ga na leđa i poneo kući za praznik. Usput ga presretali panduri i svaki mu na svoj način rekao da nije čitav, jer na leđima nosi psa. Posle trećeg, koji mu je prijateljski savetovao, da se “ne sramoti pod starost”, starac pomisli “kad sav svet ovo za psa prepoznaje, to mora biti pravi pas”, te baci jare kraj puta. Kad se udaljio, panduri uzeše jare, ispekoše ga i slatko izedoše!

Dositej je u naravoučeniju napisao: “Jedna lažna vest budući potverždena čres često poftorenije, na konac veruje se i prolazi za jednu trčeću istinu, sireč za takovu istinu koja vredi da se za istinu priznaje.”

Iako se već godinama davimo u moru “trčećih istina” (svaki spin za tri dnevnika), nekako se stiče utisak da se u poslednje vreme, kako se razbuktava sukob u vrhu naprednjačke oligarhije, uz obilato učešće njihovih medija, gotovo svakodnevno ogoljuje čitav mehanizam aktuelne vlasti, zasnovan na korupciji, ličnim interesima i precizno utvrđenim ulogama. Pri tome više nisu važni odgovori na klasična pitanja (ko, šta, gde i kad), koliko je značajno otkrivanje kako sve to funkcioniše i zašto je država u svemu tome samo nemi posmatrač.

Tako je, na primer, na portalu i u novinama, bliskim bivšem ministru policije, upravo objavljena „ispovest“ nekog biznismena koga je navodno pokušao da reketira predsednik fudbalske organizacije, uz asistenciju nedavno uhapšenog „vođe navijača“.

Ukratko, vlasniku „izuzetno uspešne i ozbiljne firme“, za koju gotovo da nije bilo tendera na koji su se prijavili a da ga nisu dobili („naravno, sve potpuno legalno“) je pomenuti društveno-sportski radnik, sa kojim je bio „ne u prijateljskim, ali u drugarskim odnosima“ rekao da njegova firma „nijedan tender ne bi dobila da nije bilo njega i njegovih stranačkih i političkih veza“.

„A onda je izgovorio sumu od dva miliona evra koju navodno dugujem njemu koji mi je, kako je rekao, toliko učinio. Odmah se pozvao i na državu, jer kaže da on taj novac zapravo mora da da državi“, objasnio je ovaj biznismen, uz napomenu da je svog drugara „žargonski rečeno, oduvao“. Tada na scenu stupa „vođa navijača“, čija se „asistencija“ nagrađuje sa „standardnih“ petnaest odsto, u prevodu oko 300.000 evra…

Tu bi svaki normalan čovek postavio nekoliko logičnih pitanja. Prvo, ako svi koji učestvuju na iole korektnim tenderima dobro znaju da mogu da pobede samo sa nekom minimalnom zaradom, kolika je vrednost tih poslova na kojima će neko biti „dobar“ trideset miliona evra, od čega su uobičajenih reketaških 15 odsto već pomenuta dva miliona evra? Koji je to polusvet koji u svemu tome utiče na donošenje nekih odluka, uglavnom sa motivom da ih kasnije naplati od „srećnih dobitnika“? Šta, u stvari, znači to „vraćanje dobiti državi“, osim presipanja nelegalno zarađnih para u još nelegalnije tokove?

Na žalost, ova pitanja ne vredi više ni postavljati, jer će ih kamarila na vlasti jednostavno ignorisati. Njihova vrednost, međutim, leži u činjenici da će ih svaka razumna opozicija svemu ovome morati da uvrsti u sve svoje kampanje i pokuđati da napravi politički kapital na tome što na njih aktuelna vlast nema nikakav odgovor.

Piši, pamti, pitaj – gotovo da je na tacni ponuđena politička strategija delovanja nečega što bi se u normalnim vremnima nazvalo opozicija. Bojim se, međutim, da će uskoro sve to „prekriti ruzmarin, snjegovi i šaš“ i „stat’ cemo goli i sami pred ovo ledeno nebo i mrak“ (po „Bijelom dugmetu““).

Bez toga, bez jasnog odgovora da jare na našim leđima nije pas, bez otpora, bez sećanja na naša najbolja izdanja… nećemo daleko odmaknuti!