Piše Ivan Milićević: Ko je Gorana Vesića oslobodio pritvora, a ko "osnovanosti sumnje"

Da li zbog organskog odbijanja i neprihvatanja činjenice da je u Srbiji zaista i moguće sprovesti jedan takav projekat i bolnog osvešćivanja da u policiji, tužilaštvu i sudu postoji dovoljan broj razmnoženih volvoksa, paramecijuma i zelenih euglena koje bi u tome učestvovale, tek lično mi je bliža druga, neznatno izmenjena, verzija događaja: Da je oslobađanje Vesića dokaz njegovog odbijanja da nadalje, kao ministar-pojedinac, učestvuje u izrežiranoj farsi, koja je, za njega lično, postala nepredvidiva još otoič, dok je „tvitovao“ iz policijske stanice.

Ili je možda redovna pojava da glavni akter jedne izrežirane farse, svoj cirkuski skeč, otpočne demantovanjem naratora, a nastavi štrajkom glađu u bolničkoj postelji, kroz koju ne gamižu bube-stenice?

No krenimo redom.

Za 15 godina svakodnevnog medijskog praćenja i izveštavanju o temama i događajima iz oblasti sudske hronike i uopšte pravosuđa, nikada, ali nikada, nisam video sudsku odluku koju bih i u najmanjoj meri mogao da uporedim s onom koju je pre tri dana donelo i potpisalo Vanpretresno veće Višeg suda u Novom Sadu, a kojom je naloženo da se bivši ministar Goran Vesić pusti na slobodu.

Vaskolika bizarnost ovakve odluke ne ogleda se u njenom delu koji se odnosi na preinačenje mere pritvora, jer takve se odluke, bilo da su zakonite, naručene ili iznuđene, donose svakodnevno širom sudova i predmeta u državi. Ono po čemu je, pak, ova odluka egzotično-frapantna jeste njeno obrazloženje.

Jer slučaj da Krivično vanpretresno veće nekog suda, koje odlučuje po žalbi o nečijem pritvaranju, daje tako opsežnu analizu kompletnog istražnog postupka, pokrenutog samo pet dana ranije, neviđena je pojava u sudskoj praksi. Ako zažmurimo na činjenicu da KV veća češće nalažu sudijama za prethodni postupak da ponovo odlučuju o nečijem pritvoru nego što odmah sami posegnu za preinačavanjem (kako je bilo i u slučaju uhapšenih aktivista), ono što bismo morali da ispratimo budni jesu konstatacije da tužilaštvo nije dokazalo „osnovanost sumnje da je Vesić učinio delo za koje se tereti“.

Iako javnosti nije poznato da li je i šta tužilaštvo predstavilo sudu kao dokaze protiv Vesića u trenutku kada mu je nakon saslušanja određen pritvor, te da zaista mostoji mogućnost da su isti izostali, malo je verovatno da bi tužilaštvo dozvolilo sebi da tako prokliza i slupa se na bazičnim odredbama svakog krivičnog postupka.

Posebno u okolnostima svega što se događalo nakon tragedije na Železničkoj stanici i činjenice da je opravdani gnev kompletne javnosti, bio usmeren upravo na VJT. Toj, opet uz ogradu, mizernoj verovatnoći dodaje se i činjenica što je sve ono što je KV veće označilo kao „neosnovanost sumnje“, sudija za prethodni postupak, istog suda u kom postupa i KV veće, prihvatio kao dokaze „osnovanosti sumnje“. Iako je ovo nažalost, redovna pojava u krivičnim postupcima, delikatnost i osetljivost slučaja predmetne tragedije i pogibije 15 ljudi, valjda zahteva da neko pokuša da obajsni kako je moguće da sudije tako drastično različito tumače iste spise, u razmaku od pet dana.

Odluka KV veća dodatno je zbunjujuća, ako imamo u vidu navode iz krivične prijave koja je protiv Vesića podneta.

Da li je lično otvorio staničnu zgradu, u trenutku dok su radovi još trajali, a koja nije imala potrebne dozvole za upotrebu – jeste; Da li je kao ministar, odnosno službeno lice bio dužan da zna da objekat, u skladu sa Zakonom o planiranju i izgradnji nije tehnički pregledan, kao i da građevinska inspekcija ministrastva na čijem je ON čelu nije izvršila nadzor – jeste. Da li je do danas izostalo objašnjenje, a posebno izvinjenje javnosti na tvrdnje na nadstrešnica nije bila predmet rekonstrukcije – jeste; Da li je bio svestan sopstvenog nepostupanja po propisima i moguće opasnosti od otvaranja objekta – jeste. Da li je javnost uznemirena zbog tragične pogibije 15 nevinih ljudi i istovremeno zgrožena ministrom koji podnosi ostavku i ponosito zbori da se ne oseća ikako krivim  – jeste.

O kakvom nepostojanju osnovanosti sumnje u izvršenje krivičnog dela mi onda tačno pričamo?

Takođe, u prilog utisku da farsa ipak nije bila sveopšta ide i činjenica što je opet jedan akter iz svega izašao kao ogoljeni kapitulirani gubitnik – tužilaštvo. Preciznije, koliko je realno da bi tužilaštvo pristalo da uđe u neku prljavu igru, i iz iste izađe tako što bi svoju pognutu glavu još i podmetnuo svima ostalima, da po njoj izlivaju tovare sopstvenih fekalija?

Ne samo da je u Vesićevu korist moglo sve da se reši mnogo elegantnije, bez ovakve farse, nego je istovremeno mogao i da se obezbedi alibi svim paramecijumima koji bi bilo deo ove nečasne radnje. Verovatno da je žurba i iznenadno nepristajanje „pizza“ štrajkača glađu, ali i zabrinost njegovog podstrekivača na izvršenje svih dela za koja ga tužilaštvo sumnjiči, iznudilo onakvu egzotičnu odluku.

Odluku koja se, ponavljam, ne odnosi samo na pitanje Vesićevog pritvora, već i na preispitivanje naredbe o sprovođenju istrage, i to načinom na koji se preispituju finalni optužni akti.

Dobro, zanemarićemo ton koji pršti iz svake reči, a iz kog bi moglo da nam zazvuči kako neko troje sudija, podrugljivo poručuju nekom tužiocu da je glupa neznalica. Jer to bi olako moglo da nas podseti i na rečenicu Vesićevog podstrekivača koja je njegovom oslobađanju i prethodila: „Tužilac nek radi šta hoće, sud je taj koji odlučuje“.

A pošto tužilac i dalje bira da ostane povijen i da ćuti, nek tako i ostane. Sa svim pratećiom "efektima" koji ga sleduju.

Rezime, indicija da ipak nije bilo sve do kraja izrežirano, te da se novosadsko tužilaštvo ipak, donekle otelo kontroli (ili dobilo zeleno svetlo) kad je naložilo hapšenje 13 osoba, nesprono je svakim danom sve više. Ovakav, uz ogradu, mogući iskorak, dodatno podgrevaju spekulacije o aktuelnom i tihom obračunu vrha naprednjačke vlasti sa gospodaricom javnotužilačke organizacije Zagorkom Dolovac, a koji trenutno, kao prvoborac sprovodi nekadašnja sudija, službenica BIA i ministarka pravde Maja Popović. Svaka u svojoj zoni uticaja.

Srećom, daleko od zone Nenada Stefanovića. Tamo ne bi bilo pritvorenih. Ikad.