0
Masovni skup u Novom Sadu, na koji su prošlog vikenda pozvali studenti novosadskog univerziteta, kako bi, između ostalog, predstavili osnovne ideje svog budućeg izbornog programa, ukazao je na dve bitne činjenice.
Prvu, da je studentski pokret nesporno i dalje najjači opozicioni faktor u državi, oko kog se mobiliše najveći broj građana, spremnih za konačni obračun sa radikalskim veleizdajnicima, moralnim nakazama i zločincima. To naravno, ne bi trebalo, ili pak, ne bi smelo da znači olako odbacivanje svake ideje o dodatnom ojačavanju i mobilizaciji još većeg broja građana, i to kapacitetima koje nesporno, u znatnom procentu, ima i celokupan opozicioni politički blok.
Svidelo se to nekom ili ne.
Posebno što i sami primećuju da oboleli režim, u borbi za goli opsatanak, i dalje ciljano puca u taj najtananiji i zasad gotovo brisani prostor.
Druga činjenica koju je učvrstio minuli protest jeste postojanje jedne vrednosti, koja u celokupnom opozicionom bloku ima status univerzalne i kolektivne, a to je – pravda. Tragom nacionalne potrebe za istom, te izgradnojm demokratskog društva u kom će vladati Ustav i zakoni, a koje među nama verovatno nikada i nije postojalo, nije iznenađujuće što su studenti prepoznali da jedna od osnovnih ideja njihovog programa bude i njeno veličanstvo – lustracija.
Pročitajte još:
Očekivano, ta ideja odmah je naišla na odobravanje celokupnog pobunjenog građanstva, dok je s one strane zida, u političkom senkrupu i moralnom podzemlju zavladala potpuna histerija. Dovoljan znak da treba nastaviti u tom pravcu i to svakog dana, sata, minuta, svakom prilikom, neprekidno. A mi smo opet, iz nekog razloga, samo dva dana kasnije, prestali da o lustraciji govorimo u neophodnom obimu.
Budući da je lustracija tokom dvehiljaditih ostala u statusu nekakvog mita, fantastičnog epa, iako smo silno vreme i novce potrošili na pisanje zakona koji nikada nije primenjen, ne bi trebalo da nas čudi što u znatnom delu društva vlada ubeđenje da se posle promena 5. oktobra 2000. zapravo ništa nije promenilo.
Verovatno jer i nije.
Dok istovremeno, u drugom delu društva, onom koji je već opisan u Zakonu o lustraciji, vlada bezbrižno ubeđenje da se to ovde neće nikada desiti.
Stoga bi bilo neophodno da studentski pokret, ali i opozicione partije, hitno počnu da govore o lustraciji preciznije, a ne kao nekom opštem, knjiškom pojmu, koji je na nekom dugom štapu.
Nužno je da se konačno o tome govori preciznije, smislenije, da se zna ko će se naći na udaru iste, u kakvoj je ona koleraciji sa krivičnim postupcima koji bi se vodili ili sa presudama koje obuhvataju i određene sudske zabrane…
Nipošto priča o lustraciji, već sad, ne može da ostane bilo kome daleka i mistična, kao što nipošto ne bi trebalo da se na tu temu, više iko ikad upeca na radikalska bućkala. Histerije pojedinaca pomućenih svesti o tome da je lustracija isto što i osveta, te progon političkih i svakih drugih neistomišljenika, besmislice su na koje niko ne treba da se osvrće. Ponajmanje da još i diskutuje o tome da li i pomućeni glasnogovornički histerici cvikaju od njene primene.
Fokus obraćanja treba preusmeriti na sve one poluge i zarđale šrafove, koji su svojim nečinjenjem postali direktni saučesnici veleizdajničkog režima i uz pomoć kojih taj isti režim i dalje opstaje.
Zato, počnite konkretnije da govorite o lustraciji, a obraćajte se pojedinačno policajcima koji biju decu i čuvaju kriminalce u „ćacilendu“, sudijama koji trpaju u zatvor nevine ljude, tužiocima koji optužuju za nepostojeća krivična dela, dekanima koji zovu policiju na sopstvene studente, članovima univerzitetskih saveta koji neopodobne profesore teraju na ulicu…
Poručite im da se niko od njih neće sakriti pod plaštom opravdanja „radio sam svoj posao“ ili „naredio mi je šef“…..
Što više o sebi i lustraciji budu slušali, veće su šanse da će pre početi da otkazuju poslušnost.
Histerija koja zaposeda vrhušku na pomen lustracije, kao i obmanjujuća poruka „to, neće moći“, počivaju upravo na patološkom strahu od otkazivanja poslušnosti svih neophodnih poluga u policiji, pravosuđu, univerzitetu…
Zato se ne obraćajte Kričku, Stefanoviću i ostalim partijskim šefovima, već pojedinačno izvođačima i potpisnicima svih tih nezakonitih radova i zloupotreba, batinašima…
Oni treba da razmisle šta tačno rade, dok će talogu sa vrha, danas-sutra, ista ta lustracija, biti najmanji problem.
