Piše Ivan Milićević: A da ti, Mićo, sad malo odeš u zatvor?

Da nas sigurno neće zabaviti hapšenjem nekog multimilionera iz svojih redova, koje je otič lično, javno targetirao i prebrojavao na svojim dopunskim časovima odeljenjsko-stranačke zajednice, takođe je bilo više nego očekivano. Ipak, ne može se reći da je iznenađenje u potpunosti izostalo, posebno u onom delu javnosti koja je verovala da će bar zbog opšte političke krize i „nadvanredne“ situacije koju ima na ulicama puna tri meseca, a posebno zarad realizacije primarne ideje (skretanja pažnje sa trenutno najbitnije korupcije zvane obrušena nadstrešnica), ponuditi nešto više i bitnije, a manje vulgarno, naftalinsko i uvredljivije od obrenovačkog šerifa i ćumur-majstora - Miće.

Bilo da su to njegovi krajnji dometi žestokosti, ili je naprosto rešio da fabrikuje situacije kako bi što češće mogao da nam se otvoreno ruga u lice, tek ovog žestokog prvoborca u antikorupciji nužno je iznova podsećati koliko je žestoko nenadležan i žešće nebitan, te se za sva pitanja o aktuelnom, zasad mitskom ratu protiv korumpiranih bandita isključivo obraćati nadležnim institucijama. Posebno onim koje u horor-mimikriji nenadležnog reditelja imaju glavne uloge – statista.

Tako je Više tužilaštvo u Beogradu, koje zbog ćumur Miće i Papića broj dva (onog što skupocene poklone s ugraviranom posvetom, iz nepoznatih pobuda, razmenjuje s kriminalcima) od srede radi prekovremeno, ovu impozantnu akciju i realizaciju predsednikovih nenadležnih obećanja, pripremalo je nedeljama unazad.

Do tamošnjih tužilaca je, kako tvrde upućeni, stigla naredba od rukovodioca, da se obavi detaljan pretres i sprovede temeljna potraga za svim nerešenim predmetima koji bi mogli da odgovore na predsednikovu nenadležnu objavu rata korupciji. Ubrzo su se svi rastrčali i započeli pretrese svojih kabineta, pisaćih stolova, ormana, šemizea i drugih raspoloživih budžaka, ne bi li pronašli bilo šta što bi se moglo iskoristiti u datim okolnostima.

Kažu, scena ravna onoj antologijskoj iz kultnog „Boljeg života“, kada u propalom preduzeću pred stečajem i pod prinudnom upravom, traje veliko spremanje i „otkopavanje“ nerešenih predmeta i propalih poslova. I dok je maestralni Siniša Pavić komediju situacije osmislio trenutkom u kom se najednom „otkopava“ najstariji nerešeni i propali predmet, iz milošte nazvan „tinejdžer“, od kog beže svi akteri, pokušavajući da ga utrape jedni drugima, u stvarnosti, to jest tragediji situacije Višeg tužilaštva u Beogradu, upravo je jedan ovakav „tinejdžer“ bio na najvećoj ceni, vredan međusobnog otimanja.

A u njemu Mića Grčić i krivična prijava za najnebitnije krivično delo od čitavog spektra nezamislivosti koje je za vreme svog mandata u EPS stigao da počini. Osoba kojoj je život namenio ćumur, a vlast poverila iskopavanje uglja i upravljanju EPS-om, stigao je čak i da izazove energetski kolaps, kada je otoič, umesto uglja ložio blato.

Šteta koju je naneo meri se u milijardama, ali ga za to i dalje niko nije ni tužio, a kamoli optužio. Umesto toga, odgovaraće za korupciju pri javnim nabavkama, za iznos koji je u poređenju sa štetom koja je zbog njega naplaćena svim građanima Srbije, u najmanju ruku neznatan. Pride, ako je već trebalo da se hapsi zbog toga, zašto nije dosad? Ko je prošle godine zaustavio slučaj nakon okončanja predistrage i zavukao predmet u neki budžak? Odgovora nema, jer nadležni odgovara nenadležnom, dok sopstvene konferencije, očito, zakazuje i koristi da bi uvežbao čitanje. Izražajno.

U ovakvu farsu, ni Mićin ćumur, ne bi poverovao.