32
Urs je dugo stajao na svom solarnom motoru, lebdeći bez ijednog zvuka, ispred razrušene bodljikave ograde. Levo od njega je stajala, korozijom pojedena limena tabla sa koje je jedva razaznavao natpis – Horgoš. Okrenuo se ka svom dvanaestogodišnjem sinu, koji je sedeo na zadnjem sedištu, igrajući igrice na viziru svoje kacige.
„Aktiviraj filtraciju na masci. Ulazimo u kontaminirano područje.“ „Gde to idemo, tata?“ „Idemo u zemlju u kojoj se narod samougasio. Ostavili su iza sebe DNK u prirodi. Da slučajno ne dođe do mešanja naših gena sa njihovim, moramo da se zaštitimo.“
Krenuli su kroz gustu šumu kroz koju se tesno probijao uništeni put. Prvo naselje na koje su naleteli izgledalo je sablasno. Dočekale su ih urušene kuće čije polupane krovove su probijala stabla kiselog drveta. Razrušeni zvonik crkve. Ulice su bile prepune šakala i podivljalih mačaka. Urs je dodao gas i nastavili su ka jugu.
U jednom trenutku pred njima se našao srušeni most. Na dnu ambisa je tekla široka, zelena reka. „Dunav“, pomisli Urs. Bešumno su preletali gomilu urušenog betona i iskrivljenih stubova. Tišinu su prekidala kliktanja čaplji i praćakanje riba. Divan sunčani dan…
Nakon sat vremena vožnje, Urs je zaustavio motor. Okrenuo se ponovo ka sinu. „Pogledaj ovo.“ Sin isključi vizir i ostade zabezeknut. „Šta je ovo, oče?“ „Ovo im je bio glavni grad. Zvao se Beograd.“ Pred njima, sa druge strane reke, stajao je prizor užasa. Visoki soliteri su bili poluurušeni. Prekriveni bršljenom i puzavicama. Jasno su se videla brojna gnezda ptica na vrhovima ruševina. Kroz šipražje među zgradama Urs ugleda brojnu porodicu divljih svinja. Mama je vodila čopor dlakavih mladunaca.
„Tata, šta se dogodilo ovom narodu?“
„Ugasio se, sine. Samougasio.“ „Kako to?“ „Vidi sine, ovde je nekada živeo narod koji je za sebe mislio da je jedinstven. Neuništiv. Razbacivao se životom svojih mladih kako mu se ćefnulo. Ili u rat ili preko granice. Ovaj narod je imao nepogrešivi osećaj da donese uvek odluku koja je za njega najgora. Malo pomalo, sve ih je manje bilo, a sve su gore stvari radili sebi. Birali najgore. Veličali nepismene. Divili se lopužama. Želeli su da sve odluke donosi jedan čovek. Braćom nazivali narode hiljadama kilometara daleko, a sa svojim komšijama večito bili u svađi.“
Mali Klo je žmirkajući posmatrao siluetu srušenoga grada. Grada kojeg je priroda skoro skroz progutala. Nastavili su uskom stazom kojom je nekada išao auto-put. Sa strane, kroz gusto granje, mogli su da vide rogove brojnih stada jelena i košuta. Urs se malo zabrinuo kada je iz daljine čuo i zavijanja vukova. Morali bi uskoro da naprave kamp za prenoćište.
Sutradan su rešili da obiđu jedan kraj koji se nekada zvao Šumadija. Jedva su se probijali svojim motorom. Urs je odahnuo kada je pred sobom ugledao Rudnik. Uputio se ka njegovim ogoljenim vrhovima. Silno se iznenadio kada je u daljini ugledao manju siluetu koja bi mogla da bude ljudska. Okrenuo je motor ka njoj i dao gas. U jednom trenutku se zadihana i odrpana devojčica zaustavila pod jednim drvetom. Urs i Klo su sišli sa motora i polako joj prišli. Sa grana drveta su se rumeneli zreli plodovi. Poslednje dete jednog naroda je sedelo pod šljivom…
BONUS VIDEO Emisija Izbliza – Dejan Žuojvić
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
