Piše Dejan Žujović: Red Sun

Pobedićemo, naravno. Kao i prošle godine. Samo sada bogatije. Bilbordi su već odštampani. Spremni smo za pobedu u drugoj ofanzivi. Samo se plašim da ih ne bude osam, kao njihovih očeva i deda. Bore se junački, poput svojih predaka. Niđe ničega. Ni metka, ni baruta. Opšta bežanija.Crveno je sunce nad Srbijom. Još uvek. I dalje ne smeš srpsku pesmu da naručiš u kafani. Skače odmah Tomina učiteljica. Rezili. Ruži. Ne sme da se sluša Nad Kraljevom živa vatra seva. Nekada se zbog Sinđelića robijalo, sada prolaziš toplog zeca na Twitteru. Uzeli generalski unuci batine govnjive i izudaraše našega Sergeja.U virtuelnom svetu. Za mnoge nepostojećem. Kao što ni Goli otok nije postojao. Ni anonimne jame sa više stradalih Srba od ruke ideološki ispravnog brata nego od Nemaca.Može li da se bude antifašista i antikomunista u isto vreme? Naravno da može. Pitajte bilo koga u EU ili SAD. A mi gajimo i jedne i druge ovde. I baš dobro uspevaju. Naši fašisti su najčešće gojazni i rumeni. Daleko su od ideala savršenog arijevca. Ovi drugi su blazirani, umotani u marcipan političke korektnosti, elitizam kruga dvojke, beskrajne mantre kvazidemokratskog društva. I brane svim silama dedovinu. Poslednju osvojenu teritoriju na tlu Evrope. Našu zemlju na papiru, a njihovu u realnosti. Crvenu Srbiju.Možete da ih zovete kako god želite. Nikada nećete da pokidate tu vezu prvobitno akumuliranog kapitala i funkcija, genetskog nasleđa, kafanski uspostavljenih bratstava. Nemaju članske karte. Prepoznaju se rodoslovom. I ne diraju jedni druge. I dan danas vole da se usele u tuđu kuću. Razmišljam nešto, kako se i danas razlikuju startne pozicije moga deteta i nekog njihovog. Kolike su statističke šanse za moju kćer da se nađe u krugu uspešnih u ovom društvu? Mislite da to zavisi od stepena školovanja, sposobnosti, poznavanja stranih jezika i opšte kulture? Da li zaista verujete u to? Nekompetentnost je nešto što će da ubije naše društvo. Koliko je bilo zluradih komentara o direktoru BIA-e. Te nije školovan, te keramičar. Šta se pravite bre? Koliko je razreda škole imao Aleksandar Ranković? Četiri (slovima i brojem) razreda škole.Abadžija. Čovek čije ime nisi smeo ni da spomeneš. Najveći Srbin svoga vremena. Najveća sluga koja je pridavljena svilenim gajtanom kada je izgubio upotrebnu vrednost. Ni šef mu nije bio školovaniji. Ni partijski drugari. Pola vas koji čitate ove redove ste pročitali Kapital nesretnog Marxa, a šta mislite koliko je njih? Pa, niko, naravno.Pre godinu-dve sam sa suprugom i kćerkom sedeo na jednom beogradskom splavu. Lep dan. Sunce prži kao i danas. Do nas spojeno više stolova. Jedan i danas važan ministar u vladi sa porodicom i obezbeđenjem. Shvatam da je osoba koja sedi do njega otac. Mračnoga tena, na kome se vidi duvan i beskrajne čašice direktorski vođenih poslova u kafani. Pravi socijalistički menadžer u penziji. Njegov mali svaku rečenicu završava sa, Jel’ tako tata? Ovaj, bez okretanja ka nasledniku, blagim klimanjem glave daje podršku. Gledam i razmišljam o tom tako uspešnom prenosu gena i funkcija kroz ovo društvo. Pa kakve smo šanse imali? I kada? Kako prekinuti ovu okupaciju?Treći put je jedini način. Objedinjavanje svih pokreta po Srbiji, udruženja građana, lokalnih inicijativa, ekoloških i svake druge prirode. Dobijanje izbora i promena izbornog sistema, uvođenjem direktne demokratije. Slanjem u istoriju večitih političara, i uvođenjem profesionalaca. Insistiranje na principima odgovornosti i smenjivosti. Kompetentnosti. Bez vlasnika pečenjara ikada više u državnoj upravi. Da li je moguća takva opcija? Ne znam, videćemo. Možda, ipak, budemo kost u grlu kojom će skapati Crvena Srbija. Možda jednoga dana zađe to Crveno Sunce nad nama. Možda više ne budemo građani trećega reda u rođenoj zemlji.Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram