Piše Dejan Žujović: Težak slučaj pakla

Ovo je vreme popularizacije legitimiteta. Nešto sam računao ovih dana, tokom svog dosadašnjeg rada u ordinaciji komunicirao sam sa preko 136 000 osoba. Dodajte tu svakodnevnu komunikaciju sa komšilukom, prijateljima, gostima kafana, radoznalim osobama sa društvenih mreža. Stotine hiljada sagovornika. Hteo, ne hteo, morao sam da razvijem sposobnost dobrog procenjivanja ljudi. I to je, uglavnom, funkcionisalo u mom životu.Međutim, ništa nije moglo da me pripremi na toliku količinu zlobe, mržnje, uvreda i negiranja, od momenta kada sam stao uz čoveka koji je jedini ostavio pozitivni utisak na mene u poslednjih godinu dana komuniciranja sa kolegama iz opozicije.Nakon tih silnih, sterilnih, suludih, egomaničnih i paranoidnih razgovora sam shvatio da živim u teškom slučaju pakla. Lebac ti tvoj, nama nema pomoći!!! Većina njih bez dana staža i opskurne opšte kulture. Pola njih za monarhiju, a kandiduju predsedničkog kandidata. Sa kokardom na čelu kliču agentu KGB-a. Demokrate se šunjaju sa svilenim gajtanom. Sve praktikuju sem demokratskih manira. Nigde osećaja odgovornosti. Nigde samokritike zbog neuspeha.Ako biram soj ljudi koji mi izaziva po pravilu gađenje – to su konvertiti. Ne možeš u jednom trenutku svoga života iz crnih martinki da napušavaš kolege studente što ne hvataju puške i ne forsiraju Drinu, a onda se pojavljuješ kao kandidat za gradonačelnicu građanskog dela društva. Na kraju završiš kao bot vladajuće klike i tako smelo deliš lekcije iz morala, političkih nauka, filozofije. Postoje stvari koje nikada ne radiš u životu. Ne drukaš lerdija zbog zakida od 0.2. Vidite, gospođo Skoro pa kuvalo, i nama je zakinuto tih 0.2. Bezbrojnim kršenjima izbornih pravila, krađom i sistemskom manipulacijom. Pa ipak, ne bljujemo žuč iz sebe. Ipak ste vi ostali u devedesetima. Usamljeni, ogorčeni, zajedljivi.Ponavljanje izbora u Beogradu je proteklo baš kako sam i očekivao. Ko je imao drugačija očekivanja – nije za ovaj igrokaz. Samo mi je žao onih ljudi koji su tako emotivno, agresivno i lično reagovali na moju, javno iznesenu, sumnju u namere nikada rukopoloženog lidera opozicije. Druže, ako sebe smatraš demokratskim reformatorom – moraš da vučeš poteze u tom duhu. Nema tu mesta soliranju. Ili izađeš sam, svojim imenom i delima. I nadaš se najboljem.Težak slučaj pakla. Svet u kome živim. Da li da odustanem od društvenog aktivizma? Nema šanse, rođaci. To ostavljam tužnom kuvalu i ostalim histerično sterilnim mrziteljima. Što bi rekao Koja, stižu nova iznenađenja za nova pokoljenja…