Piše Dejan Žujović: Dan po dan

I tako dan po dan. Naši životi prolaze. Kada će taj petak da malo dušu odmorim? Vikendi po supermarketima i tržnim centrima. Ceđenje jedva zarađenog novca radi privida normalnosti. Kratkog trenutka zadovoljstva zbog posedovanja. Neki od nas uopšte ne razmišljaju o tome. Uživaju u momentu. Misle da će da budu večni. Da će istorija da ih pamti. Kakva zabluda. Pamtimo jako loše. Zato su i dobili svoj trenutak . A šta će da bude sa nama?Ne znam. Znam za sebe. Nadam se da ću svakoga dana da se popravljam. Budem bolji čovek. Da ću da ostanem u srcima svoje dece. U sećanju ortaka. Da će se nekada politi po podu za mnom. Da će me više od šačice ljudi ispratiti. Da niko neće da pljune u stranu dok me oganj bude pretvarao u prah i pepeo. Da će neka žena pustiti suzu za mnom. Da će me neki ljudi spomenuti kada ulaze u moju ordinaciju. Da će neki trag ipak da ostane.Teško je tako živeti. Dan po dan. Neko će reći, navikli smo. Nisam, prijatelju. I nikada neću. Ne želim da budem ičiji. Ne želim da trpim. Ne želim da okrećem glavu. Ne želim da pričam nešto što ne mislim. Da grlim nekoga koga nikada na pivo ne bih pozvao. Da budem gnjida. Košta? Košta mnogo. Izlažeš sebe. Trpiš mentolske komentare svakoga dana. Surove zluradosti. Znaš da si u pravu kada na tebe skaču i polupismeni ćelavci i kokainski zavisnici BG elite. Onda znaš da si na pravom putu. Putu van ekstrema.Naš Pokret Za sve moje ljude organizuje povereništva po inostranstvu. Baš bi bila dobra fora izaći pred kamere i reći da smo dobili novo-radikale na Islandu. U Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Australiji. Da imamo bar jednu slobodnu tačku na globusu, ako već ne možemo u rođenoj zemlji. Da postoji bar jedna tačka na planeti gde ispravnih ljudi ima više od loših. Naših ljudi.Može li sreća da bude programski cilj? Da li je sramota reći da se zalažeš za sreću ljudi koji žive u ovoj zemlji? Ne samo nekih ljudi, već svih? Da li je sramota vraćati osmeh na ulice? Živim za taj dan da čujem mladiće koji idu niz ulicu i zvižduću. Penzionere koji se glasno smeju u parku. Bez grča na uglovima usana. Bez gladnih očiju. Bez dece koju lečimo porukama i akcijama. Bez preumornih majki koje više liče na svoje majke nego na vršnjakinje po belom svetu. Da li je sramota želeti sreću za druge?Sledeći vikend obilazimo Gornji Milanovac, Čačak i Kraljevo. Uskoro neka se spreme Novi Pazar, Sjenica i Tutin. Vršac, uskoro dolazimo da se upoznamo. Nema više vremena. Život prolazi. Dan po dan. Psi neka laju, to im je i posao. Starlete neka se tuku za minutažu na RTS-u. Pa onda dobiju drekavca sagovornika. Imali ste minutažu koju niko nije gledao, šta hoćete?Očekujete li nešto drugačiji ishod? Dani nam prolaze. Vreme je da se pristojna Srbija ujedini, organizuje i uđe u institucije ove države.Nije važno šta će ostati, već kakvi ljudi ćemo postati.Ja živim sada i tako dan po dan…Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram