Piše Dejan Žujović: Changes

Kolumne 16. apr. 202119:26
Podeli:
Dejan Žujović Foto: Zoran Lončarević/Nova.rs

Kako pisati muzici a ne spomenuti ovog čoveka i ovu pesmu? Tupac Shakur, 2Pac, i jedna od meni najdražih. Odavno ga nema. Odavno za mene nema ni West Coasta. Došli su neki bezopasni tamnoputi ljigavci, sa glasićima bečkih kastrata. Nema više te sirove, muške priče. Nema iskrenosti. Nema duše. Ko više peva o problemima afroameričke populacije? Siromaštvu, kreku, bandama? Ko kod nas danas pravi takve tekstove? Ko peva danas o nepravdi, bolu? Da li nam je stvarno toliko bolje nego nekada ili nam je testosteron u ozbiljnoj krizi? Da li je vreme da se svi pretvorimo u pacove u lister odelima, sa drečavim kravatama i nogavicama kao da ih je mama prala na previsokoj temperaturi?

Da li je vreme za promene? Ne promene u smislu da sklonimo ovoga kome ni ime ne spominjem. Ne želim da mu dajem na značaju. Mislim na promene nas samih. Da sednemo, dobro razmislimo ko smo i gde smo i šta zaista želimo. Da li ova vaša današnja verzija zaista predstavlja vas. Da li ste to zaista, suštastveno vi? Ima li neke bolje vaše verzije? Vi se pitate kada ćemo da se vratimo normalnom životu? A kada je život ovde bio normalan, molim vas, recite mi? Otkrite mi tajnu. Kada je većina vas mogla lepo da živi od svog posla? Da opušteno planira letovanje? Da planira dvoje-troje dece? Da živi u svom stanu? Da se stručno razvija na svom poslu? Da se oseća kao čovek? Recite mi, molim vas?

Većina nas ovde radi neke poslove koji su plaćeni smešno. Zašto primamo takve plate? Zato što smo siromašna država? Pa kako ljudi u nekim podjednako siromašnim državama imaju veća godišnja primanja od nas? Nisam ekonomista, ali imam mišljenje. Zbog korupcije. Eufemistička reč za lopovluk. Krađu. Otimačinu. Trošenje tuđeg novca za sopstvene potrebe. Krađu naših para za pravljenje svojih kuća. Naši autoputevi koštaju koliko naš predsednik sračuna, onako iz glave, dok ga Goca gleda kao maltezer, zaljubljeno i sa puno divljenja. Gaćice su mi mokre, predsedniče…

Svakoga dana doživljavamo pišanje po nama. Vesara nabaci svoj tetanusni osmeh, izvadi svog miša i šora. Mi ćutimo. Od lepog trga napravi ledinu kao u Sibiru i mi ćutimo. Krene testerom po Kalemegdanu i mi ćutimo. Ore nam ulice kako mu se digne i mi ćutimo. Mi ne izlazimo na njih. Mi smo iznad toga. A silno grešimo. Oni prsluci i dalje šetaju po Francuskoj. Verovatno su i zaboravili zašto su izašli prvoga dana, ali nema veze. Ne odustajem. Čovek sam. U džepu imam para koliko prosečan Srbin zaradi za godinu, ali izlazim. Dok Srbinu bala curi gledajući kurveštine po rijalitijima.

Mnogo toga je zrelo za promenu. Ali, ima i nečega što nije za promenu. Ne treba menjati lepotu naših žena. Samo je treba čuvati. Ne treba menjati osmeh naše dece. Ona će, možda, sutra biti pametnija od nas. Možda neće dozvoliti da najgori od njih budu najpoznatiji od njih. Ne treba menjati ljubav koju osećamo prema svojim roditeljima. Poštovanje i razumevanje koje imamo za njih. Makar grešili toliko puta.

Promenio bih sebe. Da ne moram da pišem više o ovakvim stvarima. Da ne moram van svoga posla ništa da radim. Da ne moram da pokušavam da menjam…

I got love for my brother, but we can never go nowhere, Unless we share with each other

We gotta start makin’ changes, Learn to see me as a brother instead of two distant strangers.