Da, osnovna boljka pučanstva ovoga prostora. Pileća memorijska sposobnost i manjak moralnog kodeksa. Ja sjećam se. Vremena kada je bilo normalno slušati KUD Idijote a ne Baje, Maje, Cice i slično smeće. Da, sjećam se. Kada mi nije bilo neprijatno gledati TV program. Nekog drugog vremena. Nekih drugih ljudi. Osmeha na licima ljudi. Zviždanja dok idem ulicom. Vedrine. Spokoja. Sve to više ne postoji, kao ni ova legendarna punk grupa. Pesma je sa albuma Cijena Ponosa iz 1997. godine.

Sjećam se. Obilaženja trafika i pitanja da li je stigao novi broj Stripoteke ili Alana Forda. Tada nije bilo golih guzica kojima je oblepljena trafika. Imao si brdo ozbiljnih nedeljnika iz celog regiona u ponudi. Slovenačkih, hrvatskih, srpskih. Od Mladine do Nina. Nekada se pristojnost podrazumevala. I ponovno uvođenje te pristojnosti u javni život ovoga društva je jedan od programskih ciljeva Pokreta Za sve moje ljude.

Sećam se Zimskog bioskopa tokom prvog raspusta u godini. Ozbiljnog i predivnog glasa Dejana Đurovića i beskrajno lepog Opstanka. Sada oči otvaramo uz Marića, Sarapu i slične. Nema obrazovnog programa za našu decu. Nije potrebno da imaju maštu, da budu kreativna, da budu sanjari. Potrebno je da budu glupa i primitivna. Savremeno društvo traži takvo meso za obradu. Da ga dva puta provuče kroz mašinu i samelje do kraja. Napraviće stranka akademiju. Ubrzani kurs kako da govore, kako da se oblače, kako da budu namazani.

U to vreme političari su govorili u beskrajnim frazama. Ali nisu bili nevaspitani. Bezobrazni. Bahati. Bar se održavala forma javnih službenika. Najvažniji nisu visili po ceo dan svaki dan na ekranima
televizora. Imali su meru. Pokret Za sve moje ljude tokom svoga rada objašnjava da ti ljudi nisu vlast. Voždovi i dahije. Oni su naši službenici. I ne može da se desi da ne žele da vam odgovore na pitanje. Koliko košta spomenik? Umetnik neće da kaže? Pa kada ga bude plaćao iz svog džepa ima sva prava ovoga sveta. Pošto je plaćen iz vašeg i mog džepa – moraju da saopšte. I da objasne. Zašto je to važnije od poljskog vecea prigradske škole? Urušene bolnice u Aleksincu? I na koji način određuju kako će da troše naš novac. Kada će da nauče da koriste plural u govoru, a ne ja sam, uradio sam, doneo sam?

Interesantno je da smo svi mi dečaci u ulici Dragiše Mišovića u Kraljevu navijali svim srcem za Hajduk iz Splita. Moje najranije sećanje dobacuje do Žungula i Šurjaka. Kako je do toga došlo, niko nije mogao da objasni. Mi nismo mrzeli nikoga. Ni kada su moje drugare pakovali za Vukovar. Zašto da mrzimo? A onda je Služba prebacila jednu debelu žabu sa govornom manom preko Drine. I ona je počela da bljuje žuč i otrov. Kao one šarene amazonske. Ali bila je mnogo otrovnija. Odjednom smo počeli da mrzimo. Da gledamo svakoga dana raskomadana tela u informativnim emisijama. Radimo DNK analizu svakome ko je podigao glavu. Ko je rekao da je to pogrešno. Da je mržnja pogrešna. Novobeogradski penzioneri su od srca bacali bukete cveća sa nadvožnjaka na tenkove. A onda se spokojno povlačili u svoje betonske grobnice na visokim spratovima. A ti dečaci malo kasnije da se vraćaju bez ruku ili nogu. Ili u sanducima. Ako su imali sreće da ih pronađu. Da ih svinje nisu pojele.

Debela žaba nije imala ni jednu barutnu česticu na sebi kada se sve završilo. Ni njen najbolji punoglavac. Čistih ruku su prezrivo gledali osakaćene veterane koji kampuju nedeljama u parku. Ni jedno izvinite. Nikada. Uvek u pravu. Uvek najbolji. Uvek pravi Srbi. Mi ostali smo bili i ostali izdajnici. Ja sjećam se, bagro!

Ovo je, definitivno, vreme primitivizma. Uvođenje pristojnosti u javni prostor će da bude jedan od najtežih zadataka. Ali ima rešenja. Želite rijaliti? Može, Vaš porez je onda 80 odsto. Emisija ide od 23 do 05. Može? Izvolite. Porez na šund, porez na pornografiju. Zatvaranje na svaku psovku u etru. Na svaki vid agresije. Lustracija za žabu i punoglavca. Dokumentarci svaku noć umesto Boljeg života. Seti se narode, kako si se klao za veknu hleba i kutlaču mleka u centru ovoga grada. Ne sjećaš se? E, pa ja sjećam se…

Ma šta mi uradili, ma šta mi govorili

Ma šta mi uradili, ja sjećam se…