Piše Branko Milanović: Četiri vrste radne snage i epidemija

To ne znači da su ova pitanja nevažna. Međutim, u uslovima ozbiljnog poremećaja privredne aktivnosti, tokom krize slične ratu, fokusiranjem na finansijske pokazatelje se odvraća pažnja od pravih problema. Umesto toga, u fokusu treba da budu (kao što je to bilo tokom svih ratova, uključujući učešće SAD u Drugom svetskom ratu) fizičke veličine.Posmatrajmo problem sa kojim se danas suočavamo sa tačke gledišta podele rada. Pretpostavimo da postoje četiri vrste radne snage:(A) lekari i medicinsko osoblje,(B) radnici u Internet prodaji,(C) lica koja proizvode materijalna dobra (fabrički radnici) i(D) stručnjaci (nastavnici, inženjeri, dizajneri itd.).Njihov broj je na početku krize zavisio od ekonomske potražnje za takvim stručnjacima, kao i od njihove ponude.Neverovatan šok poput epidemije dovodi do potpunog poremećaja ravnoteže u potražnji za te četiri vrste radne snage. Trenutna podela rada je u potpunom neskladu sa podelom rada koja bi bila poželjna pod novim uslovima.Šok dovodi do eksponencijalnog povećanja potražnje za radnicima pod A, sličnog povećanja potražnje za radnicima pod B, poštose ljudi okreću Internet kupovini i prodaji, smanjenja potražnje za C, i manje-više nepromenjene potražnje za D.Postoji još jedan faktor koji je specifičan za epidemije. Ako aktivnosti radnika pod B, C i D ostanu iste kao ranije, verovatno će biti više zaraženih (pod pretpostavkom da se ljudi najčešće zaraze prilikom interakcije na radnom mestu), dok će radnici pod A biti preopterećeni poslom, tako da će stopa smrtnosti rasti.Zamislimo da radnici pod B, C i D prestanu sa radom i proizvodnjom. Broj novoinficiranih bi sigurno opao, pošto bi ljudi morali da ostanu kod kuće, u situaciji prisilnog nerada. To je upravo ono što bi trebalo da se postigne karantinom.Međutim, problem je u tome što bi, ako bi se potpuno prestalo sa radom, ljudi uskoro počeli da umiru od gladi. Stoga se, iako nastavak proizvodnje može da podstakne širenje zaraze, ne sme ići tako daleko da proizvodnja padne na nulu.Mora se pronaći kompromis koji bi omogućio da se privredna aktivnost nastavi umerenim tempom dok se ne postigne nekakva kontrola nad epidemijom.Vratimo se našoj nomenklaturi radnika. Ponuda radne snage A (za koju bismo izuzetno želeli da se poveća) je manje-više nepromenjena u kraćem periodu (recimo, tokom nekoliko nedelja ili meseci, kao što je ovde slučaj). Ne može se mnogo učiniti po tom pitanju, osim da se sve penzionisano medicinsko osoblje i lekari vrate na posao, kao što je to upravo učinjeno u Njujork Sitiju.Radnici pod B neće imati problema što se tiče zarade, pošto se potražnja za njihovim uslugama povećava. Ne zaboravite ipak da zbog njihovog dodatnog rada ponekad može da dođe do novih slučajeva obolelih. Međutim, po tom pitanju se vrlo malo možeučiniti, a da potpuno ne zaustavimo život.Ključna kategorija su radnici pod C. Na njihove zarade će epidemija ozbiljno uticati. Postoji verovatnoća da će izgubiti posao i da će mnogi od njih ostati bez ikakvih sredstava za život. Zar želimo da ti ljudi osiromaše i lutaju ulicama u potrazi za poslom? Ne. Kreatori politike treba da se trude da zarade tih ljudi ostanu netaknute, ukoliko je to moguće, a da ih pritom ohrabruju da ne rade.Drugim rečima, na ove ljude kreatori politike treba da usredsrede pažnju: ne želimo da njihovo finansijsko stanje padne ispod određenog donjeg praga zarada (kako zbog humanosti, tako i zbog šireg društvenog interesa), a, u isto vreme, nije poželjno da oni rade, pošto želimo da usporimo zarazu.U poslednju kategoriju (D) spadaju radnici na čije zarade epidemija ima relativno mali uticaj, bar u kraćem periodu, pošto se potražnja za njihovim uslugama neće mnogo ni smanjiti ni povećati, a oni mogu da te usluge pružaju na daljinu. Zato oni, sa tačke gledišta kreatora politike, ne predstavljaju deo stanovništva o kome treba najviše brinuti.Na ovaj način možemo da formulišemo mnogo racionalniju privrednu politiku tokom epidemije: u najvećoj mogućoj meri povećati ponudu radnika pod A, ograničiti obim rada koji obavljaju svi ostali (koliko je to moguće), i bezuslovno održavati radnike pod C tokom na pristojnom ekonomskom nivou tokom trajanja ove krize.I, naravno, u potpunosti preusmeriti fokus politike sa finansijskih pokazatelja na prihode domaćinstava.