Počinje jesen, a ja volim jesen. Volim garderobu koju mogu da nosim kada je jesen, sakoe i ešarpe, volim da preplanulu nožicu stavim u čizmicu. Ali onu kratku. Volim jesen i jer je tad moj rođendan, a ja volim rođendan. Znam da će me sada prekoriti mnogo onih ljubitelja lubenica i japanki. Volim i to.

Što sam starija, sve sam manji namćor, čak mi i sneg nije mrzak, nego idiličan. A nisam uvek bila takva. Čudila sam se pre nekoliko godina drugarici koja najviše voli kada pobeli ulica i temperatura ode ispod nule. Pomislila sam – svakakvih ljudi ima. Možda su mi čak i jasni oni koji vole da skijaju, ali da ne znam zašto bi neko voleo mraz u gradu. Ali ima i takvih, kao što ima i nas koji volimo oluje. Malobrojni smo, ali smo ipak tu. Sve ima svoje, pa i leto ume da ubije u pojam komarcima, pogotovo kada se ne prskaju. Ali sve se to izdrži zbog nane u koktelu, narandžastih zalazaka sunca i dodira talasa. Ovo leto bilo je čudno, možda i nismo radili sve ono što smo radili obično, pa verovatno ni jesen neće biti ista kao do sad.

Da se razumemo, ja volim onu zlatnu jesen, bundevastu i cimetastu, ne onu bljuzgavu i blatnjavu. Ali onda nisam fer, treba voleti jesen u svoj svojoj punoći, sa svim prijatnim i neugodnim osobinama. Volim uzbuđenje, jer su se svi vratili u grad, jer slede moji omiljeni filmski festivali, radujem se mantilima, i žao mi je što je ta, meni lepa jesen kratka. Pravo iz vreline ide se u zimsku jezu, a bilo bi lepo da ta prijatna jesen traje barem mesec dana.

Prijatna jesen? Šta je kome prijatno, to je subjektivno. Zato me nervira kada su u vremenskim prognozama subjektivni i misle da svi volimo isto. Biće prijatnih dvadeset stepeni! Posle nekoliko dana vrelina, temperatura će postati nešto prijatnija! Možda neko voli vreline, možda ga više od njih živcira subjektivnost onih koji misle da su objektivni. Ja volim oluje. Ali ne teram nikog da ih voli kao ja. Znam da je to nemoguće, jer ljudi ne vole da su mokri. Da, i ja više volim oluju kada sam unutra, kada posmatram kako napolju vegetacija uživa u jednom velikom kupanju, volim kada kiša pere ulice, i jedino mi je žao što šahte nisu prohodne, pa da sve prljavo i musavo ode.

Ali zaboravljam na to dok sedim u fotelji privučenoj uz prozor, čitam knjigu i slušam igru kapljica. Tada volim da pijem čaj i povremeno pogledam napolje. Nisu mi mrske ni munje, veličanstvene slike prirode. Oluje su kao jedna velika katarza, posle koje sve može samo iskrenije i jasnije. Setim se i Josipine pesme Oluja, podseća me na dane na moru, kada se spajaju more i nebo i ne možeš da povučeš crtu, kada je plavo modro i dramatično. A onda, kada se završi dobovanje, volim da da istrčim, da udahnem okupane lipe, oštar vazduh, ozon, pročišćeno, jasno, da mi šume obaviju sinapse. Znam da se moja mama brine da ću pasti trčeći mokrim ulicama i iskrenuti nogu, ali meni to ne pada na pamet.

Svi smo različiti, neki ljudi vole da trče ujutru i kada je sunce, a ja volim ili pre ili posle oluje. Pre oluje, kad vetar počne silovitije da pomera krošnje, kada me vetar nosi i pomaže mi da savlađujem krugove, to je moje omiljeno vreme. Jednog dana, kad budem pisala scenario za strip, jedan junak će se zvati kao moj pradeda, deda i brat – Luka.

A nadimak će mu biti Luja Oluja.