Nije lako izreći ovakvu tvrdnju, ali odlaskom Stojana Drčelića srpsko novinarstvo izgubilo je jednog od najboljih.
Veliki dar, a možda još veću energiju uneo je najpre u redakciju Večernje novosti. Kao početnik, pravo sa ulice, krčeći i ponekad drsko tražeći svoj put, od honorarca, preko pripravnika do urednika. Kako su devedesete smanjivale prostor medijskih sloboda i novinarskog profesionalizma, tako se sužavao prostor i za Stojana. Spas je našao u redakciji frankfurtskih Vesti, gde je, zaštićen daljinom dijaspore, mogao da uloži svoj novinarski talenat.
I u kasnijem periodu kao da je Drčelina karijera vrlo blisko pratila sve što je preživljavalo srpsko novinarstvo. Kao novinar i urednik, bio je deo velike redakcije Blica i prestižnog NIN-a, radio je i u Presu (i učestvovao u pokretanju Nedeljnika), jedno vreme u Kuriru, a na kraju – i to se činilo kao najmirniji deo njegove karijere – u portalu i dnevnom listu Nova.
Mnogo redakcija, velika energija u pokretanju novih izdanja, ogroman stres u gašenju neuspešnih. Večita bitka sa moćnima i onima koji bi da to postanu, to je tako poznat opis srpskog žurnalizma. To troši čoveka (i redakcije), posebno one koji voze pod punim gasom, a Drčela nije znao da uspori. Nepristajanje na lažne autoritete, na stege i zabrane, to je moto Stojanove karijere od najranijih dana. Već prvu redakciju napustio je posle oštrog sukoba sa zamenikom glavnog urednika; drugu u nerazumevanju sa vlasnikom firme. Stojan je svoje stavove branio ne samo rečima, već još više delima i za to je plaćao visoku cenu. Svesno, rekao bih. Jer status ili stav, odlučujemo sami.
Posle 35 godina u novinarstvu, dužni smo da Stojana Drčelića zapamtimo bar po tri uloge. Kao urednik, bio je lucidan i širokog zahvata. Izvanrednog osećaja za ljudsku priču, posebno za malog čoveka, pojedinca u sudaru sa sistemom. Tu je poziciju dobro poznavao i živeo je. Podržavao je mlade, ohrabrivao njihov napredak. Nije čudo što su društvene mreže pune iskrene zahvalnosti ljudi kojima je dao prvi posao, radnu knjižicu, priliku da rade i napreduju. Jer Stojan se nije bojao konkurencije pametnih, dapače, negovao je i zalivao.
Kao kolumnista, zavređuje mesto jednog od najboljih pera srpskog novinarstva. Sa izvanrednim darom da zapazi detalj, sa sposobnošću da izvuče poentu, na kraju sa talentom da sve izrazi kroz iznenađujuću metaforu. Njegovim poređenjima često smo se grohotom smejali, mada mu teme i poruke nisu bile nimalo zabavne. Suprotno od toga. Drčelić je gađao tamo gde boli. I najviše one koji nisu navikli da ih gađaju.
I sav taj dar ne bi bio vredan pomena da ga nije uvek i na svakom mestu pratio stav. Bio je merna jedinica karaktera, novinara koji ne kleči, ne samo pred moćnikom, već ni pred višim urednikom i vlasnikom. Novinar kleči i moli se samo pred činjenicama. Zato Stojan nije išao u lov na sitnu divljač. Pucanj iz sačmare, pa koga zrno pogodi… ne priliči čoveku ovako drčnog prezimena. Drčelić je gađao kapitalne primerke. Predvodnike krda i one sa najjačim rogovima. Jer je i sam bio takav, kapitalac među novinarima.
Laka ti zemlja, dragi Stojane, i hvala ti za sve što si dao srpskom novinarstvu, porodici, kolegama i prijateljima.
BONUS VIDEO: Olja Bećković o Stojanu Drčeliću
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar