EKSKLUZIVNO Pročitajte odlomak iz novog romana Miodraga Majića "Priznanje"

Od 8. juna roman će se naći u prodaji u Vulkan knjižarama širom Srbije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine, a već je dostupan na sajtu vulkani.rs. U središtu priče novog dela Miodraga Majića "Priznanje" jeste Nemanja Savić, mladi tužilac iz Sombora koji veruje u sistem, red i pravdu, ali kada nestane ćerka njegove mentorke Natalije Kostić, uključuje se u istragu koja ubrzo dobija epilog. Slučaj je zatvoren. Ili barem tako izgleda...

Ljubaznošću "Vulkan izdavaštva" ekskuzivno donosimo odlomak iz romana "Priznanje":

Te noći sam sanjao. Bio je to isti san koji me je svojevremeno doveo pred vrata doktorke Nađ. Zbog nepoznatog zločina, porota skrivenih lica osuđuje me na smrt. Stojim pred njima nemoćan, u lancima, svestan da ne mogu da se branim jer ne znam šta je moj greh. Molim ih da mi ga saopšte, da mi daju makar jednu reč za koju bih mogao da se uhvatim, ali to se ne događa. „Nastavite, gospodine Saviću!“, grubo dovikuje neko iz tame. Vreme nezaustavljivo curi. Iznad njihovih glava visi klepsidra i shvatam da će se opet dogoditi isto - udar gonga označiće da je vreme za moje obraćanje isteklo, i ponovo ću biti poražen.

Tada se javlja moj najveći strah. Iz dna sale pomoćnik porotnika, zdepasti čovek s grbom na leđima, gura kolica. Kreće se polako. Kada mi se približi, u kolicima vidim majušno, tek rođeno dete. Rumeno je i sneno, gotovo nalik lutki. Za razliku od dece tog uzrasta, ono ne plače, već se smeje dok se prstićima igra uvojkom. Gleda me smelo, s tihim poverenjem, kao da me prepoznaje. Kada grbavac popne kolica na katedru, predsedavajući ustaje, sa stola uzima hartiju i kaže:

"Milošću ovog veća dobili ste priliku za pomilovanje. Moramo se samo uveriti da ste zaista rehabilitovani i da ćete ubuduće biti korisni član zajednice. A ponajpre, naravno, da više nećete vršiti zločine!"

Eho sudijinih reči struji prostorijom. Nošen promajom, veo s njegovog lica se pomera, i prvi put u snu, koji se bezbroj puta ponovio, pojavljuje se nešto začudno. Iza lelujave tkanine nazire se Ivin lik. Samo to nije Iva onakva kakvu znam, niti su to skladne crte njenog lica. Vidim lice koje me samo podseća na nju, iako pripada nekom drugom - nekom koga sam već negde video… nekad… negde…

Grbavac dovozi kolica s detetom i zaustavlja ih ispred mene. Iz džepa mantila polako vadi veliki tesarski čekić. Pruža mi ga… U ruci osećam njegovu težinu. Jasno je šta se od mene traži. Iz klepsidre nad glavama porotnika kaplje voda. Dete me gleda i osmehuje se. Nevino… Toplo… U njegovim očima vidim sopstveni odraz. Napipavam čvor na drvenoj dršci dok odbrojavanje počinje… Deset… Porotnici udaraju šakama o sto. Devet… Grbavčevo lice se razvlači u odvratnu grimasu… Osam… Lice predsedavajućeg nestaje iza vela… Sedam… Dete mi pruža ruku… Šest… Vidim mu jamice na obrazima… Pet… Porotnici u transu uzvikuju moje ime… Četiri… Vidim šaku s čekićem u detetovom oku… Tri… Grbavac ciči od zadovoljstva… Dva… Dete sklapa oči… Jedan… I nestaje…

Budim se uvek na istom mestu, u znoju, bez daha, u paničnom strahu da ću saznati sopstvenu odluku. Doktorka Nađ ponavlja da je to trenutak u koji moram da se vratim, kako bismo saznali gde je sve počelo. Ali ja ne želim da se bilo kada vratim tamo.