Piše Ivan Mrđen: Oni, valjda, neće odustati

Nije me bilo neko vreme ni na našem portalu, ni po društvenim mrežama, ponajviše zbog srećnih događaja u porodici koje nisam želeo da još jednom šire obnarodujem. Međutim, već treći, četvrti dan to mi počelo da služi kao nekakav alibi, kad već ne pišem o mnogo važnijim događajima, pre svega o pojačanom nasilju nad građanima koji i dalje podsećaju na šesnaest žrtava udruženog zločinačkog poduhvata ispred rekonstruisane i dva puta svečano otvarane železničke stanice u Novom Sadu, ne slučajno najbrutalnije baš u Novom Sadu…

Da ne pominjem ludilo koje je prilično uzelo maha u najnovijim postupcima i izjavama predsednika svega i svačega, vrhovnog komandanta Čacistana i civilnog partijarha, što se preko podguznih medija prenosi do sladostrasnih botovskih svršavanja zbog “energične i efikasne akcije države”…

Iz iste kuhinje su i sreća i blagostanje koje su zavladali po specijalnim izveštajima iz supermarketa gde je jeftino samo gledanje u svakojake ujdurme kako da se cene praktično ne promene…

Kad već danima ćutim o svemu tome, odustaću i od komentarisanja kvazipatriotskog epepea, sve sa marševima i naci-preterivanja sa zastavama, mada je u tome bila i jedna istinita rečenica “neko će reći to je samo košarka”… Sve to me, što bi rek’o Balašević, pritiska kao pegla, zbog svega toga osćeam kako polako sustajem, odustajem…

* * *

A onda se javi Vladan, pa mi poruči da “odustajanje često nosi pečat poraza u očima drugih, ali u svojoj suštini ono može biti čin zrelosti”.

“Nije svaka borba vrijedna iscrpljenosti, niti svaki put vodi tamo gdje smo mislili da želimo stići. Ponekad odustajemo jer smo slabiji nego što bismo htjeli priznati; ponekad zato što smo dovoljno mudri da shvatimo da snagu treba čuvati za ono što je istinski naše. Odustajanje nije uvijek negacija života – ono može biti oslobađanje, skidanje tereta koji nam ne pripada. Možda je pravi paradoks u tome da tek kad odustanemo od iluzija, tada prestajemo odustajati od sebe”, prepisujem njegovu objavu, a pametniji od nas dvojice će već znati ko je i gde je to izvorno rekao ili napisao.

* * *

Ako je tačno da je mudro sačuvati snagu za ono što je istinski naše, ja ću se ovom prilikom vratiti na priču koju pratim duže od dve decenije, pozdravljajući svakog leta običaj voždovačkih i zvezdarskih vlasti, kako prošlih tako i ovih prolazećih, da na bilbordima istaknu imena i slike učenika generacije u svim osnovnim i srednjim školama u svojim atarima.

Da budem iskren, pomislio sam da će ovog leta možda to izostati, jer em minula školska godina nije ličila ni na šta, em su po mnogim varošima najbolji maturanti umeli da namagarče naprednjačke glavešine, koji više bez telohranitelja ne mogu ni do kuma na slavu… Ali, to je već neki teret koji mi ne pripada, neka o tome brinu oni koji su svoju političku karijeru izgradili na negaciji stvarnog života.

Dakle, po onoj narodnoj “bolje da propadne selo, nego u selu običaj”, još jednom sam u prilici da istaknem da su voždovački učenici generacije za školsku 2024/25 godinu Jelena Andrić, Luka Bojanović, Milena Brajković, Mirko Dangubić, Hana I. Dugalić, Mia Džamdžić, Mihajlo Janićijević, Jovana Jovanovski, Dunja Jović, Petar Ljubičić, Elena Mitra Marković, Danica Nikolić, Miloš Paprica, Milena Pašajlić, Hulija Petrović, Jovana Popović, Petra Popović, Dunja Radenković, Vuk Radosavljević, Izabela Redžović, Nina Simeunović, Milica Smiljanić, Sofija Stefanović, Petar Šekarić, Pavle Trbović i Teodora Živanović.

Sa istim zvanjem i znanjem sa petnaest bilborda širom Zvezdare nas od pre nekoliko dana pozdravljaju Marija Bogdanović, Marko Bojić, Valentina Čolaković, Sreten Đurić, Nikola Glavić, Anja Ivković, Anđelija Lukić, Jelena Mirčetić, Teodora Nikolić, Lenka Oršolić, Kristina Petrović, Maša Petrunović, Olga Pucarević, Tara Rodić, Dunja Stanković, Milja Stanković, Sara Stevanović, Petar Stojiljković, Aleksa Vujović i Jana Vuković.

Njihovi školski drugari, nastavnici, roditelji, familija i komšije znaju ko je iz koje škole, znaju mnogo više i o njihovim talentima, sposobnostima, razmišljanjima… Zato se iskreno nadam da se na njih neće odnositi onaj deo Vladanove objave gde stoji da “nije svaka borba vrijedna iscrpljenosti, niti svaki put vodi tamo gdje smo mislili da želimo stići”.

Meni, na korak od ličnog odustanja, najveću zebnju stvara žalosna činjenica da pored bilborda sa slikama učenika generacije uglavnom stoje oglasi za poslove prodavaca, kurira, magacionera i konobara…