2
Narodu koji ima ovakvu vlast neprijatelj i ne treba. Za deset godina vladavine SNS počinjeno je devet masovnih ubistava. Bezmalo jedno kolektivno streljanje godišnje. U tim tragedijama ubijeno je ili ranjeno stotinu i dvoje ljudi.
Neko će reći da je tendenciozno i zlonamerno ove zločine podvoditi pod učinak vlasti. Brojke su, međutim, neumoljive, Srbija je prvak Evrope po broju masovnih ubistava u proteklih deset godina i po broju žrtava u njima (1,42 na 100.000 stanovnika). Iza nas su Francuzi (0,95) i Turci (0,34), gde je bilo terorističkih napada, pa se naša zemlja izdvaja kao najopasnije mesto na kontinentu.
Ovo su činjenice koje je u razgovoru za NIN izneo stručnjak Aleksandar Vajzner (Evropski centar za mir), a koji bi trebalo da zabrine svaku vlast. Sem one koju žrtve ne interesuju.
Vajzner je naveo i podatke za dekadu 2002-2012. U tom periodu vladavine demokrata desile su se tri masovne likvidacije sa 30 ubijenih i ranjenih.
Sve to govori o karakteru neke vlasti. I u vreme „žutih“ isto smo bili siromašni, kao i sada, nezaposlenost je bila velika, nismo imali auto-puteve, Beograd na vodi… ali, očigledno, bili smo normalniji i zdraviji kao društvo.
Zašto smo se u međuvremenu toliko razboleli? Kako smo za deset godina doveli relativno tolerantnu Srbiju do opasnog mesta za nošenje glave? Hoće li nam se po zakonu verovatnoće ubrzo ponoviti neko od devet ludila koje smo gledali u naprednjačkoj deceniji?
Možda je lakše na ova pitanja odgovoriti sagledavanjem onoga što nas nije trovalo do 2012. Nismo imali javnu promociju agresivnog govora i kriminalaca, zatim glorifikovanje mržnje i nasilja, a ni pripadnike „zemunskog klana“ u Vladi.
Nije bilo državnih budala koje pred kamerama viču sagovorniku – ’ajde, zavari mi šamar, ’ajde, evo skinuću naočare. Nije do 2012. bilo ubica koje predvode generalni sekretar Vlade i visoki činovnici policije. Niti nam je prethodna vlast prikazivala tela bez glave i mašine za mlevenje ljudi.
Tadić i Koštunica nisu „servirali“ ćevape od ljudskog mesa. Njima Milan Radoičić nije bio „bliski saveznik“ kao naprednjačkom vođi.
PROČITAJTE JOŠ:
Ministri u vreme demokrata nisu volontirali na plantažama marihuane. Niti su im ekipe Vljka Belivuka obezbeđivale skupove. Stadion FK Partizan nije služio kao skrovište dugih cevi i prostor za mučenje, a šefa Udbe nisu sumnjičili za šverc oružja i narkotika.
U međuvremenu prevaranti su postali poslanici koji proteruju iz zemlje neistomišljenike, sitni lupeži lokalni šerifi, a kupci diploma gradonačelnici, državni sekretari i ministri. U javnom prostoru zagospodarili su pojmovi – ubistvo, rat, prevara, osveta… a postali nepoželjni: hvala, izvini ili pomirenje.
Čak je i ondašnji „Kurir“ izgledao manje štetan u odnosu na tabloidni mulj koji nas je zapljusnuo. Nije slučajno što pojava „Informera“, „Srpskog telegrafa“, „Objektiva“ (ugašen) i „Zadruge“… koincidira s porastom broja masovnih zločina.
Sve to zajedno u zbiru daje rezultat kao s početka teksta. Bolesno društvo koje sebe uništva u svakom smislu. I onda nije čudo što ljudi masovno beže u inostranstvo, a što nas susedi gledaju sa strahom i nepoverenjem.
Zato je i gospođica Ana „zakasnila“ u Tirani na fotografisanje s evropskim liderima, jer mi tom društvu ne pripadamo. Mi smo ljutice i svađalice. Eto, u inat svima.
Ima još tužnih podataka. Za poslednjih deset godina u Srbiji je ubijeno 300 žena. Ima li i to veze sa napred rečenim, prosudite sami. Samo ću vas podsetiti da je najmoćniji čovek u državi na vapaj žene kojoj preti bivši suprug posprdno odgovorio kako je nije on terao da se uda za njega.
Nismo imali dovoljno snage da uličnim protestima zaustavimo nasilje. Sad imamo prilike na izborima, ako je ne iskoristimo imaćemo „Zadrugu 8“. U njoj bi, ako bude „razuma“, zajedno mogli da nastupe Velja Nevolja, Legija, Zvezdan, Kristijan, Šarić i Radoičić. A da im asistiraju diskrecije i ostale blek devojke. I naravno On, da nam u pauzama priča o boljem životu.