Kako šta je sutra, pa veliki praznik. Najveći od svih i najstariji, evo drugu godinu ga dočekujemo. Tradicija već. Obeležavaćemo ga sve dok ovi ne odu sa vlasti, oni su ga i izmislili. Zahvaljujući mudroj politici i vizionarstvu Njega i Nje, predsednika i premijerke, lane smo dobili Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave.
Malo su pomogli i Dodikovi ministri, zato se slavi u obe srpske prestonice, Beogradu i Banjaluci, da ne kažem u obe srpske države. Međutim, to je i praznik namenjen Srbima koji nisu u Srbiji, ni u Republici Srpskoj. Trenutak da se obeleže srpske kuće.
Radikali su to nekad drugačije formulisali – linija Karlovac, Karlobag, Virovitica. Radikalska pamet ostala je u glavama naprednjaka, zadržali su taj dar za obeležavanje i prebrajanje. Samo sada idu malo mekše. Nema(?) teritorijalnih pretenzija, ali se nastavlja igra zvana indukovanje srpstva. U pozivu Srbima (ma gde bili) da istaknu zastavu na svojim stanovima prednjači srpski ministar inostranih poslova. Diplomata čovek, zna kako se gura prst u oko komšijama. I njegov šef zna kako se stvaraju tenzije. Taman tako da u Podgorici, Sarajevu, Zagrebu i Prištini misle da im Beograd nije prijatelj.
Veli ministar, „glavni cilj u pokušaju da utemeljimo ovaj lepi praznik je da motivišemo sve naše građane gde god oni živeli, dakle Srbe iz svih krajeva da toga dana istaknu našu trobojku. Trobojka“ je jedan od simbola Srba, bez obzira da li žive u Somboru, Banjaluci, Herceg Novom, Kosovskoj Mitrovici, Kumanovu ili Trebinju.
Nešto mi se čini da ovaj poziv neće naići na dobar prijem u okruženju, kod tamošnjih vlasti i većinskog življa. Setite se samo šta režimski mediji u Beogradu pišu o kačenju albanske zastave po Srbiji svakog 29. novembra. Dobro možda će Orban i Mađari gledati blagonaklono na pozive iz Beograda jer i oni obeležavaju mađarski prostor. Sad u tom crtanju nisu usamljeni, i sve je OK dok se apetiti negde ne preklope, a onda spasavaj se ko može.
Ubuduće ćemo se tako deliti na Srbe koji kače trobojke i na one druge. Svakako da nije problem okačiti u Topoli, Mrčajevcima, Paraćinu… pa ni Trebinju. Ali ne vidim zašto je važno da Srbi recimo u pomenutom Kumanovu istaknu zastavu na svojim kućama. Šta oni time dobijaju, pohvaliće ih gospodin ministar, ma hajte molim vas.
Šta ako nekome od malobrojnih Srba u Tetovu padne na um da kači trobojku. Može li mu se desiti kakva neprijatnost. Nije isto raspoloženje i okruženje u Kumanovu i Tetovu.
Neće biti iznenađenje ako Selakovićev „lepi praznik“ i trobojka na prozoru donesu probleme nekom Srbinu u Hrvatskoj… možda i u Sarajevu, Nikšiću… Hoće li im ministar i Srbija nadoknaditi popravku polomljenog prozora i drugu štetu . Ili će „patriote“ u Beogradu samo da nariču nad sudbinom Srba u regionu.
Zastave na prozorima su nastavak Vulinove (i Vučićeve) priče o „srpskom svetu“. Da ovo nije Balkan i da još nije završena borba za teritorije, za jezik, za identitet… poziv na isticanje trobojke i ne bi bio problematičan.
Međutim, na ovim prostorima još je poželjnije pokrštavanja od tolerancije i suživota. Poziv na isticanje zastave je samo put u dodatne netrpeljivosti. Ma ko da ih kači. Znaju to i naprednjaci, baš zato i „animiraju“ srpstvo, iz svojih vila i limuzina sa rotacijama. Nadam se da ih većina neće poslušati.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare