0
Mislio sam on će meni pisati poslednje slovo. Sudbina je htela drukčije...
Piše: Milan St Protić
Ode mi moj Zoran Sekulić. Moj kolega s fakulteta, moj drug, moj istomišljenik. Moj savetodavac i moj ispovednik. Puče kao staklo.
Bio je glas razuma u ovom opštem ludilu i opštem rasulu. Razložan, odmeren, trezven. Prefinjenog izraza i biranog jezika. Merio je svaku reč, tražio figuru, govorio kao da je pisao. Najbolji izdanak beogradske novinarske tradicije. Stara škola. U vrhunskom izdanju.
Profesionalna i ljudska gromada. Onaj koji bezmalo pola veka korača svojom stazom, nepokolebljiv u uverenju, blag u ophođenju. Nepotkupljiv, stamen. Trpeljiv i tolerantan u isti mah. Uvek hladnokrvan i prisutan duhom, uvek promišljen i staložen.
Nisam imao bližeg među novinarima. Ni bližeg, ni dražeg. Niti je bilo novinara kog sam cenio više od Zorana. Sreli smo se u redakciji studentskog lista „Pravnik“ davne 1979. i ostali prijatelji do njegovog sudnjeg dana. Gostovao sam mu u „Kvaki 23“ pre mesec-dva, poslednje dobro delo učinio mi je pre nedelju-dve. Onako jednostavno, spontano, prijateljski. Rekoh li mu „hvala ti, Zoki“ ili se to među nama podrazumevalo?
Malo je takvih u ovom ovdašnjem mulju. U ovoj našoj kaljuzi. Malo i premalo. Zoran je bio i morao biti dragocen. Sve je dao novinarstvu, bio novinar u krvi. No, ne mogu se oteti utisku da nam je mogao vredeti mnogo više. A nijedna ga vlast nije do kraja prepoznala. Jer, nijedna vlast ne voli ljude nezavisnog mišljenja i vlastitog stava. Upravo je takav bio Zoran Sekulić.
Istina je da bi svakom vlastodršcu takav vredeo suvog zlata. Možda on ne bi pristao, možda je i odbio poneku ponudu. Možda. Nikad nećemo znati. Znamo jedino da za njim ostaje praznina. Rupetina, prazan prostor, u ionako preuskom krugu srpskog slobodoumlja.
Zoran je bio klasa. U svakom smislu. Pripadao je posebnom, izuzetnom, redu ljudi. Svojom pojavom, glasom i opažanjem, videlo se na svakom koraku, da se radi o ličnosti od najviše klase. Kad kažem elita, mislim na Zorana Sekulića. I nisam usamljen u tom osećanju. Naprotiv.
Počeo je kao izveštać u Tanjugu. Onom Tanjugu. Fonet je njegov izum, njegovo delo, njegov amanet. Preživeo je i opstao u nemogućim vremenima i neizdrživim uslovima. Nije ustuknuo ni za jotu. Ni za milimetar. Ni on, ni Fonet.
S njim se nije moralo reći sve. Nije se morala ni reč prozboriti, a sve je bilo jasno. Ono prećutano, pogotovu. Umeo je, kao retko ko, da postavi pravo pitanje. Očigledno, ali teško za odgovor.
Toliko smo se godina poznavali, toliko puta razgovarali i opet sam s njim svaki put morao da razmislim pre no što mu odgovorim. Zahtevan sabesednik, nema šta. Jedinstven.
Radovao sam se kad god bismo se sreli. Radovao sam mu se zato to je bio takav. Pametan, razborit, produhovljen. Nikad nagao, nikad impulsivan. Za razliku od moje malenkosti.
Jednom mi je rekao:
„Ti nemaš s njima politički problem, ti s njima imaš civilizacijski problem“. Trebalo je dana i meseci da shvatim njegovu poruku. Bio je u pravu.
Valjda je Srbija svesna kakvog je čoveka izgubila. I Srbija, i srpska javna scena, i srpsko novinarstvo. Valjda.
Ostaće trag za njim. Dubok i prav kao strela. Ostaće sećanja na njega i njegove opomene. Damari što, uprkos blagosti, udaraju iz sve snage. Zoran će biti uzor budućim generacijama novinara. I po zanatu i po individulanosti. On je uistinu primer za ugled. Materijal koji se ne kvari. Niti se lomi.
Počivaj u miru, stari druže. neka ti dragi Bog dušu prosti. Zaslužio si.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
