A da ne bi bila jedna od njih, ima da si: glasna, jasna i došla da propagiraš neku agendu. Recimo, ti si protiv Vučića i nek crkne, jer je stoka. Ili, ti si oduševljena njegovim dostignućima i on je suvi genije koji nas vodi u budućnost. Ili, ti si zakleta vakserka i kad će već jednom da vataju po ulici ko neće. Ili, ti si antivakserka i došla si svima da poručiš da je zemlja ravna. Ili, ti si feministkinja tako što znaš da su muškarci za sve krivi oduvek i sad nek plate. Ili, ti si prava žena koja zna da su feministkinje brkate, pa su zato besne.

Šta god od ovih popularnih stanovišta odabrala, čestitke.

U životu ti ide i nećeš morati mnogo da se mučiš. Oko tebe uvek će biti jato ushićenih koji te sve razumeju. A na večno otvorenom kvizu koji 24/7 od svakog zahteva da se jbno opredeli između dva sranja, moći će da se pozovu na tvoje poznato ime. Što, normalno, svakom pomaže kad mu daju da zaokruži: a ili b, mi ili oni, govno ili shit.

…

A ako si nekim slučajem, šta znam, Milica Vučković, i došla si negde da pričaš o životu, a ne da popuniš tebi namenjenu kućicu: „intelektualka-opozicionarka“ – e onda si najebala.

Šta je sporno?

Žena se zajebala kad je naivno pretpostavila da joj to što ima hit knjigu daje pravo da javno postoji i razmišlja. Da svoj prostor ispuni nekim smislenim tkanjem koje na svetu poznaje nijanse. Zasnovane na življenju raznih života i na obrazovanju i interesovanju širem od mejnstrim portala i dnevnopolitičkih tviter-afera.

E pa jebeš ti knjigu, ona ti ovde služi da stigneš na televiziju. A tamo kad zasedneš, zna se: pričaj šta treba ili vrati se u kafić pa tetoviraj zgubidane.

Kad si intelektualka, ima lepo da kažeš: crno ili belo, super ili žasu. Ovako, ko ti za to ima vremena.

Kad u prvoj rečenici nisi pljunula koga treba – čista neodgovornost. Nemaš spremnu presudu na aktuelne teme – glupa si. Spojila si dva shvatanja koja obično ne idu u isti profil – odlepila.

Crno-beli svet fantastično se snalazi i u svih 150 nijansi sive.

Ali, daj neku boju, i sledi najeb.

–

Sad, živimo u društvu u kom je svaka vest bitna minut, samo je korona večna. Šta je veća drama za čitalaštvo, to o čemu evo pričam ili to što kasnim s temom?

Sigurno drugo. Ne, nisam već ujutru posle sporne emisije sela da skuckam komentar.

Ne gledam emisiju. A ni ostale. Što je, znam, takođe kažnjivo priznati. Nego, videla sam drvlje i kamenje kako u tom smeru leti, pa rekoh zanimljivo. Videh podcast gde žena priča, pa sam kliknula.

Tek juče.

Ne samo što nisam ni Mi ni Oni (jasno, treba Mi!), nego čak nisam ni jbno aktuelna.

Šta ćemo sad?

Ništa.

Znam. To je prosto

Ne

Ooo

Prostivo.

…

PROSTO. Dugo sam pisala o kompleksnim stvarima raznih vrsta, za manje-više svaku novinu u zemlji – o suptilnosti i sofistikaciji kulture i medija, društva, mode, interneta, bože me sačuvaj – čak i politike; shvatam, međutim, da grupno nismo savladali osnove funkcionisanja, samu bazu jbnog postojanja, koja treba da omogući dalje bavljenje bilo čim ozbiljnijim. 

I evo, najzad, imam iskustva, nemam frku, nije mi stalo do reputacije, a nemam ni nešto mnogo vremena. Prvi put u životu, pisaću kratko o najprostijim stvarima najprostijim rečnikom. Svima nam najviše znači, a više nemam živaca da preskačem.

Uozbiljimo se. Budimo najbolji mi. Ne budimo pičke.

Neko s rokom trajanja ne može to sebi da dozvoli.