0
“Dragi naši, u četvrtak 8. maja bićemo na ‘Dorćol platzu’ od 16 časova, pa ko želi i može… da se okupimo, provedemo neko vreme zajedno i u miru se prisetimo našeg Vese. Ništa formalno, lagano druženje, uz priču i sećanja…” U potpisu supruga Ljiljana Simonović i ćerke Isidora i Anita.
Možda je i dobro što je tako, mada razumem tri najdraže devojke iznenada i više nego prerano preminulog Veselina Simonovića (15. novembar 1959. – 8. maj 2022.) što su prethodnih godina na ovaj dan organizovale i tematske izložbe, performanse, pozorišne predstave… Sve u želji da se ukaže na svestranost Veselinovih interesovanja i delovanja…
* * *
Surovi život je namestio da je pre dva maja, dok je na Novom groblju trajalo opelo povodom prve godišnjice Vesine smrti, širokom stazom pored Aleje zaslužnih građana prošla nepregledna kolona ljudi koji su na večni počinak ispratili zauvek 12-godišnju Anu Božović, jednu od deset žrtvava masovnog zločina u vračarskoj osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“.
Nagledao sam se u životu sahrana, i onih pompeznih i onih dostojanstvenih, ali nikad nisam osetio tako snažnu tugu svih koji su hodali iza kovčega. Obično bih već posle petnaestak redova, kad minu familija i najbliži, viđao one malo opuštenije, žamor bi postepeno prelazio u razgovor, sve do onih koji bi pri kraju kolone gledali kako da šmugnu u stranu…
Tog popodneva su okupljeni, među kojima je bilo baš mnogo dece, prolazili, prolazili, prolazili… u tišini koja je bila rečitija od svakog govora, od svake molitve, od svega što se može izraziti rečima…
Tada sam napisao da razumem sve koji kažu da bi “Vesa voleo da ga se sećamo sa osmehom na licu”, ali i da verujem kako bi nas on tog maja, dan posle isteka trodnevnog otaljavanja nacionalne žalosti zbog tragedije u “Ribnikaru”, pomerene da se ne dovede u pitanje jedna košarkaška utakmica i obesmišljene novim masakrom u okolini Mladenovca, upitao: “Dame i gospodo, dragi prijatelji, koleginice i kolege, zar baš ništa niste naučili iz mojih tekstova?!”
* * *
Kako tada, još više sada kad smo svedoci kako je na dvogodišnjicu masakra u “Ribnikaru”, na svega nekoliko stotina metara dalje, aktuelna kamarila na vlasti organizovala karneval, festival pesme i igre, sve do obuke mališana u streljačkim veštinama… Teško je i zamisliti bezočnije pljuvanje na grob nevinih žrtvava, veće nepoštovanje tuge njihovih najbližih i zluradije cerenje u lice svima koji su tog proleća i leta izlazili na ulice Beograda i ostalih varoši ne bi li se nekako zaustavilo nasilje u Srbiji…
PROČITAJTE JOŠ:
Ta “pamet” i ista ta osionost iznedrili su i “Ćacilend”, i turski logor ispred Rosandićevih konja, i zaletanja kolima u mlađariju, studente i građane koji već šest meseci odaju poštu žrtvama udruženog zločinačkog poduhvata, koji je doveo do pada nadstrešnice rekonstruisane i dva puta svečano otvarane železničke stanice u Novom Sadu, i bolesno likovanje bizonerije 15. marta uveče kad je “Vule opalio topa”…
Bez namere da umanjim značaj svega što čine kolege u ovo malo medija u kojima zaista važi krilatica “nije srpski ćutati”, ponekad mi se čini da bi nam svima bilo bar malo lakše da možemo da pročitamo ili čujemo šta o svemu tome misli i ima da kaže Veselin Simonović.
* * *
Možda i zbog toga, umesto sveća, cveća, molitvi, uspomena, poezije… evo jednog njegovog teksta, koji na najbolji način objašnjava zašto nam se sve ovo događa. Tekst je na našem portalu objavljen u subotu 6. oktobra 2021. godine:
“Srbija juče, 5. oktobar: na vlasti su generalni sekretar Srpske radikalne stranke i bivši ministar informisanja u vladi Mirka Marjanovića, portparol Miloševićeve Socijalističke partije Srbije, potrčko Mire Marković, pripadnik Arkanovih tigrova (čitajte: hijena), a pomažu im koristoljubivi otpadnici Demokratske stranke…
Državne pare dobijaju firme kriminalaca i političara, mafijaši na vlasti ili bliski njoj grade na izvorištima lekovite vode, u nacionalnim parkovima, cela država je bespravno gradilište…
Beogradom, kao i u drugim gradovima, šetaju nabildovani crnokošuljaši bez vratova i s četvrtastim glavama i čuvaju ratne zločince koji traže pomilovanje za ubicu premijera Zorana Đinđića.
Na televizijama s nacionalnim frekvencijama i režimskim štampanim biltenima gostuju dileri droge, režimski prirepci i tobožnji opozicionari koji razvijaju teorije zavere kako je Đinđića ubio Zapad, te da je 5. oktobar bio velika greška. Zato danas ponovo živimo u ‘devedesetim’, samo što ovi bivši i sadašnji ne vode ratove, osim što neprekidno seju mržnju i zavadu po celom regionu.
U takvoj državi je očekivano da plagijator Siniša Mali bude ministar finansija, Nebojša Stefanović bez ikakve škole, ali s doktoratom, bude ministar odbrane, Aleksandar Vulin, pravnik koji nije svraćao na fakultet u Kragujevcu, bude ministar policije, da skupštinski Odbor za pravosuđe vodi Vladimir Đukanović, koji brani najvećeg uzgajivača marihuane u Evropi…
Još jedna je velika sličnost s devedesetim godinama, država je poistovećena s jednim liderom i jednom partijom, tad kao i sad je jedan čovek odlučivao ko će da dobije koji posao, ko može da krade i koliko. Postoji i velika razlika: u Miloševićevom režimu niko nije mogao da se poziva na njega kad ga uhvate u nekoj nepodopštini, a on nikog nije javno branio.
Danas svaka vucibatina koju uhvate da je krala u prodavnici može da izvadi člansku kartu Srpske napredne stranke i da kaže da je to sve izmišljeno, jer žele da naude Aleksandru Vučiću. To je moguće zato što je sam predsednik države napravio takav sistem. Srbija nema parlamentarnu demokratiju s premijerskim sistemom, kako je to zapisano u Ustavu, mi imamo gospodara koji deli pare, kažnjava, nagrađuje i presuđuje.
Podsetiću – predsednik je branio Milana Radoičića, osumnjičenog da je učestvovao u ubistvu Olivera Ivanovića, zatim onog Babića s naplatne rampe, Vulina i njegovu tetku s 250.000 evra, nedavno i Koluviju za Jovanjicu (grehota takav čovek da robija za tonu marihuane), branio je Sinišu Malog za plagijat, za Savamalu i za 24 stana… I ovaj spisak je svakim danom sve duži…“
* * *
“Istina i ljubav jeste jedino što vredi. Gde to postoji, sve na kraju dođe na svoje mesto”, govorio je Mahatma Gandi (1869-1948). Moje prijateljice Anita, Isidora i Ljiljana će i danas u Vesinu drugu kuću doneti pregršt ljubavi, a ja sam na taj oltar prineo jednu od njegovih istina.
Koja bi mogla da se objavi i danas, uz manje izmene likova, jer ko bi normalan mogao da zamisli da će jednog dana, na primer, biti premijer ovaj što se sada tako predstavlja!
