Ivan Mrđen za Novu: Nije srpski...

„Nije srpski ćutati“, verovatno je pomislio i taj nekad veoma cenjeni novinar i borac za demokratske tekovine i naročito medijske slobode, kad se posle niza dramatičnih događaja u Takovskoj, Aberdarovoj i Košutnjaku odlučio da konačno iznese svoje viđenje sopstvenog gazdovanja javnim servisom, a u tandemu sa izgubljenim u vremenu glavnim i odgovornim urednikom, takođe nekad veoma cenjenim novinarem i borcem za demokratske tekovine i medijske slobode, njihovo zajedničko uređivanje prikaže kao „neutralno“ i „objektivno“...

„Bolje da je ćutao“, moglo se iste večeri pročitati u stotinama komentara po društvenim mrežama, pri čemu se većini tastatura revolucionara, o kojima ja, lično, nemam neko lepo mišljenje, zgadio onog trenutka kad se javno zahvalio za podršku onom što je 15. marta, nešto posle sedam uveče, slavio što je „Vule opalio topa“, uz stihove srpskog Tompsona „duni vetre, malo preko jetre“...

Inače, idejni tvorac tog “formata”, kako se sada govori među televizijskim poslenicima, kao i njegovog imena, bio je Aleksandar Tijanić (1949-2013), ali je nesporno da je Dragan Bujošević toj emisiji dao autorski pečat i doprineo da “Nije srpski ćutati” bude prepoznato, ne samo kao krilatica, nego i kao ime koje nosi politička emisija sa kredibilitetom.

Što se, ruku na srce, nikako ne bi moglo reći za istoimeni “original falsifikata”, koji se subotom popodne ili četvrtkom nešto pre ponoći, uz uredno otkupljena autorska prava, emituje na jednoj od novokomponovanih televizija. Najavljena kao emisija koja će imati “aktuelne i ekskluzivne goste i otvorene razgovore sa predstavnicima vlasti i opozicije, diplomatama, ekonomistima, predstavnicima verskih zajednica i donosiocima odluka”, ma šta ovo poslednje značilo, u prva tri meseca prošla je prilično nezapaženo.

Možda i zbog toga što su među prvim “ekskluzivnim gostima” bili ministarka o kojoj po beogradskim fasadama još stoje grafiti da je “lažljivica” i novopostavljeni polucilindar koji je tada bio samo “analitičar”, za koga se priča da kao profesor visinu ocene određuje po kratkoći suknje budućih učiteljica. Da ne pominjem onoga koga su onomad klinci u Banja Luci pozdravili sa “đe s’ lopove” ili najpoznatijeg aplaudera na ovdašnjoj političkoj sceni…

Da ne grešim dušu, tim pre što sam iz te kuće otišao u penziju, bilo je i gostovanja nekih opozicionara, pa i predstavnika studenata u blokadi, ali ko hoće njih da gleda i sluša sve to ima u originalu, na ono malo kanala čija nas uređivačka politika svakodnevno uverava baš to, da nije srpski ćutati!

Da nije prerano otišao da kopa po nebeskim dokumentacijama, verujem da bi moj prijatelj Slaviša Lekić (1959-2021), nekoliko izjava iz pomenutog gostovanja “dvojca sa kormilarom” sigurno uvrstio u “antologiju savremene srpske gluposti”, čiji je prvi tom pod naslovom “Nije srpski lupati” objavljen još 2007. godine (izdavač “Statusteam”, koautori Zoran Pavić, Nenad Zorić i naravno Lekić).

“Nije srpski lupati? Jeste, i srpski, i sveljudski. No, srpski je, avaj, odviše srpski i to da neki vazda lupaju, a drugi vazda trpe posledice”, napisao je u predgovoru ovog izdanja Teofil Pančić (1965-2025). Iz koga, za ovu priliku, prepisujem nešto što je emitovano u Dnevniku RTS krajem prošlog veka: “Ova masovna okupljanja nemaju podršku naroda.”

Nije baš lupanje, još manje glupost, ali u istoj knjizi se može pročitati i sjajno zapažanje Radivoja Lole Đukića (1923-1995), jednog od pionira televizije u Jugoslaviji: “Niko ozbiljno neće da kaže sta u stvari znači televizija. Ona je zagađivač ličnosti. To je, inače, najbolji pronalazak koji je stvoren za dobrobit ljudi i pruža izvanredne mogućnosti… Istovremeno, kad neko pristisne dugme, TV postaje zagađivač ličnosti. Upropašćuje dušu. Laže se istorija, prevrću činjenice, poluistine se plasiraju kao istine… To je strašno!”

* * *

E, sad ne znam da li je moj prijatelj Goran Ivanković Gorki (rođen 1962. u Ljigu, zadnja pošta selo Brančić), da ne bi morao da plati autorska prava, prvu zbirku svojih aforizama objavio pod naslovom “Nije srpski gunđati” (“Alma”, Beograd, 2024).

O kojoj je njegov kolega Ljubomir Ilić, zadnja pošta Mala Krsna, napisao maltene isto što je rekao legendarni Lola Đukić: “Čitaoci, koji ne boluju od katarakte mozga, odnosno nisu zaslepljeni slatkorečivim praznim obećanjima, znaju da prodavci magle vrše svakodnevnu dostavu ove bezvredne providnosti putem TV kanala. Nije li to deo mašinerije za ispiranje mozga?!”

Iz Ivankovićeve knjige, za ovu priliku, izdvajam nekoliko aforizama koji najbolje povezuju moja prethodna prisećanja:

“Zaposleni sa posla odlaze kući. Naš predsednik ide na televiziju."

“Isključio sam televizor. Da se predsednik malo odmori.”

“Vaše pravo je da znate sve. Za vaše dobro najbolje je da ne znate ništa.”

“U našem opštem sivilu, samo je televizija ružičasta.”

“Sutra ćemo saznati da nam je danas bilo bolje.”

“Slušam radio. Ne mogu da gledam šta nam rade.”