0
Beda raste, a glamur se širi. Na prvi pogled deluje nespojivo, ali ništa bolje od ove rečenice ne oslikava ekonomsku situaciju u Srbiji.
Posebno kada nam kraj godine tradicionalno donosi priču o budžetu za sledeću godinu, odnosno novu priliku vlasti da opet obeća građanima „avione i kamione“. Uvek optimistični Siniša Mali najavio je da će se i sledeće godine ulagati u bolji život građana i u kapitalne projekte. Doduše, shodno svetskoj krizi, utešio je građane da ne brinu jer pravimo i rezerve.
Međutim, kriza je možda naterala pola Evrope da štedi. Možda je primorala i kabinet Ane Brnabić da koriguje delom svoje planove, ali izgleda da nema te krize koja može dovoljno da pritisne Srbiju pa da naš državni vrh odustane od grandioznih projekata, kao što je izgradnja Nacionalnog stadiona u Surčinu.
Javni dug nam se naglo povećava, dospevaju na naplatu već uzeti i potrošeni krediti, a budžetski deficit sa 1,7 raste na 2,4 milijarde evra. Ali, stadion se ne da.
Džabe upozorenja stručnjaka da nije jasno pokazana ekonomska isplativost izgradnje ovog objekta, kao i da nas on sigurno vodi u nova zaduživanja. Džabe predlozi opozicije da se ta sredstva utroše za izgradnju kanalizacije, koju deo Srbije još nema, a davno im je obećana, da se te pare usmere za povećanje dečjeg dodatka i socijalnih davanja ili da se od tog novca poveća energetska efikasnost prosečnog domaćinstva.
Stadion u Surčinu je najvažniji i on neće „pasti“. Mora da se pokaže u svoj svojoj grandioznosti.
Mnogi od nas će pomisliti da je ova odluka krajnje sumanuta i da bi tvrdoglava „odbrana“ stadiona u vreme krize mogla da trgne prosečnog glasača u Srbiji i otvori mu oči da ovaj naš brod ide u pogrešnom pravcu. Međutim, ne nadajte se previše.
Naš kormilar je davnih dana izučio sve tehnike medijske i svake druge manipulacije… Zna on šta radi, na našu žalost.
Naime, ozbiljna sociološka i ekonomska istraživanja su pokazala da je bacanje para da bi se pokazala grandioznost, takozvana uočljiva potrošnja, svojstvena siromašnim pojedincima i društvima, mnogo više nego onima koji su bogati. Kažu čak da je siromašnima i psihološki potrebnija.
Uočljiva potrošnja na znake bogatstva, kao što će biti grandiozni Nacionalni stadion u Surčinu, ključna je u psihološkoj borbi protiv utiska siromaštva. Jednostavno rečeno, hrani našu iluziju da nismo to što jesmo, jer imamo para za bacanje.
Prosečnom biraču u Krnjači zato su važna velelepna svetla stadiona u Surčinu, jer ga možda ona dovoljno zaslepe da ne vidi da do njegovih vrata još nije stigla davno obećana kanalizacija.
Zato ona beda i glamur sa početka ovog teksta idu ruku pod ruku, posebno u siromašnoj i napaćenoj Srbiji.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare