Naša zemlja ima brojne skrivene turističke bisere. Ali, da li to isto možemo da kažemo i za puteve – ima li mesta gde se kriju neke lepe deonice, koje su ljubiteljima vožnje neretko dovoljan razlog da krenu na put.
Ekipa sa sajta bud3.net je rešila da krene u potragu za najlepšim vozačkim putevima u našoj zemlji. Za ove reportaže koje će objavljivati u delovima, uvek biraju drugi automobil, a mi prenosimo deo njihove priče sa ture kojom su obišli Divčibare u snažnoj “mazdi 3 MPS”.
Krećemo iz Valjeva. Rodnog grada velikog vojskovođe Živojina Mišića i talentovanog sportiste Miloša Teodosića. Odlična startna pozicija za obilazak Zapadne Srbije, jer su u neposrednoj blizini kulturno-istorijski kompleks Brankovina, sportsko-rekreativni Petnica i Petnička pećina, kanjon Klokočevac, Degurička pećina, klisura reke Gradac…
Planinari i biciklisti takođe vole da obilaze ovaj kraj, a u njemu se nalazi i veliki broj manastira (Lelić, Ćelije, Pustinja, Gračanica…).
Saznajte još:
Nakon obaveznog točenja goriva, jer magična tečnost nestaje brzinom svetlosti, pa ne bih da rizikujem da u motor sa direktnim ubrizgavanjem sipam nešto sumnjivog kvaliteta, i kupovine nekolicine neophodnih stvari na pumpi, skrećemo desno, preko pruge. Kroz industrijski deo i preko reke Kolubare, put nas vodi van grada u smeru Kaone, ka Divčibarima.
Podloga po kojoj se trenutno krećemo je prešla iz solidne u onu koja je daleko od idealnog stanja. Veliki broj zakrpa, poneka rupa, rekonstrukcija puta…
Zašto smo odabrali ovu rutu? Zbog prirode. Zbog toga što se put u jednom trenutku spaja i “teče” sa rekom Suvajom, a zatim Bukovskom rekom. Nekoliko kopova je takođe uz put, pa se ukazuju dobre prilike za fotografisanje. A Bane i ja smo pre svega fotografi kojima nije teško da se zaustave i vrate malo unazad, ako “snimimo” dobar kadar.
Na jednom od tih zaustavljanja upoznali smo momka iz Slovenije koji je došao biciklom. Do Valjeva. A sada se, kao i mi, penje na Divčibare, doduše sa nešto manje raspoloživih “konja” pod nogama.
Kod Badže, Dani Dušom i kafane Jelen, table za kupovinu sira i kajmaka, počinjemo da se približavamo stanju nirvane. Hranu nismo probali, ali se kvalitet puta poboljšava i mi se nalazimo u podnožju planine Maljen.
Uspon je sve vreme dvosmeran, njime se kreću i šleperi, pa treba imati dozu opreza (pogledati fotku iz drona) šta se krije iza krivine, ali… Čim si na usponu i vežeš par krivina za redom, dok te nisko jesenje sunce zaslepljuje, na momenat podižeš ruku ne bi li ga zaklonio i video put pred sobom… Osećaš se kao Ari Vatanen u Climb Dance filmu. Ili makar svi mi sebe tako volimo da zamislimo…
Pre Šumara, srećemo levo. Popeli smo se na planinu. Asfalt se sužava do te mere da u pojedinim trenucima mislite da ćete se dodirnuti retrovizorima sa vozilima iz suprotnog smera. Drveće vam se približava većom brzinom od očekivanog, jer svako drvo predstavlja ivicu puta.
U ovakvim uslovima, teško je eksploatisati snagu vozila, pa se oslanjate na precizan menjač sa kratkim hodom i zadovoljavajućim mehaničkim “klik” kada upadne u brzinu. Dok pokazivač pritiska turbine, zgodno smešten između obrtomera i brzinomera, veselo skače gore-dole, sa svakom promenom brzine čuje se i “vuuuš”. Zvuk toliko zavodljiv da poželiš da ga čuješ ponovo…
Igramo na sigurno. Vozimo se na 380 Nm obrtnog momenta koje Mazda 3 MPS isporučuje pri 3.000 obrtaja. Teško je odoleti da na pravcima ne stisnete papučicu gasa jače, ali ako to uradite… Držite volan sa obe ruke. Čvrsto. Jer pitoma Mazga postaje divlji mustang kojeg treba ukrotiti. “Torque steer” nije neočekivan kada toliku snagu treba preneti na točkove kojima upravljate, ali… Bio je daleko manje izražen tokom vožnje po stazi nego sada. Iako je asfalt u blizini Divčibara odličan, jesenje temperature ne dozvoljavaju previše igranja.
Saznajte još:
Ne mogu skriti činjenicu da smo pauze pravili, pa… prečesto. Prirodne lepote planine Maljen i Divčibara sa svojim gustim četinarskim šumama, belog i crnog bora, presečene travnatim livadama teraju vas da zastanete i upijete taj trenutak.
Pogledi sa vidikovaca na okolne Dinarske planine ostavljaju impozantan utisak i dobar su podsetnik na to koliko smo mali… I dok vam vetar miluje lice, a stres i nervoza modernog života napuštaju mozak, spazite đubre svugde oko vas. Stvarno smo stoka.
Vožnja Divčibarskom visoravni je relativno kratka. Brzo se dolazi do vikendica i hotela, ali ako napravite skretanje ka Tometinom polju. Iznova se odvajate od civilizacije i krećete putem bogatim krivinima i ukosnicama.
Kraj tog kraka rute nazire se u Požegi, ali mi smo se uputili na drugu stranu. Ka Mionici, put za koji meštani tvrde da jedan od najboljih za vožnju u Srbiji.
Ostatak priče, kao i još fotogafija pogledajte na ovom linku.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare