Irska pevačica Šinejd O'Konor preminula je u 56. godini, a u svojoj uspešnoj karijeri jedinstvenom muzikom koju je stvarala dospela je na sam vrh svetske muzičke scene.
Sebe je doživljavala kao buntovnicu, svojim stavovima i ponašanjem umnogome se razlikovala od drugih zvezda iz sveta muzike, kontroverze intrigirale su javnost skoro podjednako kao i pesme koje je stvarala, a o burnom životu i svim osetljivim temama javno je govorila.
Šinejd O’Konor imala je četiri braka iza sebe, u kojima je dobila četvoro dece. Odmalena trpela je zlostvaljanje u porodici iz koje je potekla, a nasilje ju je pratilo i u turbulentnim partnerskim odnosima, kako je pisao „Independet„.
Poslednje godine provela je sama, a kako je pričala svojevremeno u obraćanju javnosti, najviše je volela u tom periodu da uživa u samoći u svom domu punom jarkih boja.
Suočavala se sa brojnim problemima sa mentalnim zdravljem, u 13 godini joj je pogrešno dijagnostikovan granični poremećaj ličnosti, a nakon toga utvrđeno je da boluje od bipolarnog poremećaja.
U svet muzike uplovila je mlada, a svetsku slavu dostigla je 1990. godine emotivnom obradom pesme „Nothing Compares 2 U“.
Stariji muzičari iz kraja čuli su je kada je imala 15 godina kako peva neku pesmu Barbre Strejsend i sa njima je snimila pesmu „Take My Hand“, ali se osećala suviše mladom da bi bila u bendu.
Četiri godine kasnije srela je producenta Kolma Farelija, kada je osnovan za nju bend „Ton Ton Macoute“, da bi ubrzo potom sa Edžom, gitaristom „U2“, zajedno napisala pesmu „Heroine“ za film „Zarobljenik“. Tada je bila žestoki zagovornik IRA, ali je kasnije odbacila svoje tadašnje stavove, navodeći da je bila suviše mlada da bi razumela svu složenost političkih prilika u Irskoj.
Njen prvi album, „Lion and the Cobra“ (1987) bio je senzacija i nominovan je za Gremija, a upravo njime doživela je prve velike uspehe. Pesma „Mandinka“, u kojoj peva o afričkom plemenu, postala je veliki hit u Americi.
„Da biste je razumeli, morali biste da pročitate knjigu ‘Koreni’ Aleksa Hejlija“, rekla je o pesmi za koju je inspiraciju našla iz „različitih izvora, uključujući keltsko nasleđe, Lenarda Koena, pank i hip hop“.
Dve godine kasnije snimila je i duet „Kingdom of Rain“ sa pritajenim genijem pop muzike Metom Džonsonom i on se našao na odličnom albumu „Mind Bomb“ njegovog benda „The The“.
Svetsku slavu doživela je singlom „Nothing Compares To U“, sa njenog drugog albuma „I Do Not Want What I Haven’t Got“. Ova Prinsova pesma je obeležila njenu karijeru do te mere da je i do danas, više od tri decenije od njenog objavljivanja, i dalje ostala prepoznatljiva kao pevčica te pesme, uprkos tome što je snimila mnoge kvalitetne numere kakve su folkersko-revolucionarna „This Is A Rebel Song“, delikatna „Thank You For Hearing Me“ ili jednostavno lepa „Haunted“ u duetu sa Šejnom Mekgouanom iz benda The Pogues.
Još pre debi albuma se šišala do glave, objašnjavajući to kao svoj gest pobune protiv seksizma koji vlada u muzičkoj industriji, kao i van nje. Nazivali su je feministkinjom, što je ona odbacila.
„Ne mislim o sebi kao o feministkinji, niti, iskreno, mnogo mislim o tome. Ne bih sebe etiketirala nikako, pogotovo ne nečim što ima ‘izam’ ili ‘ista’ u nazivu. Ne zanima me ništa što na bilo koji način isključuje muškarce“, rekla je u jednom intervjuu britanskom „Gardijanu“.
Na albumu „Sean-Nos Nua“ (2002), na kojem je i nekoliko pesama na geliku, kanadsku folk pesmu „Peggy Gordon“ interpretirala je kao pesmu o lezbijskoj ljubavi. Govoreći o svojoj seksualnosti, rekla je da je heteroseksualna, iako je „nekoliko puta imala iskustva sa ženama“. I na kraju dodala: „Nemoguće me je staviti u okvir bilo kakvog opisa“.
„Odrastala sam tako što su mi govorili da sam ružna, da je telo nešto čega se treba stideti, da je seks nešto čega se treba stideti i da si, ako to voliš, nešto poput drolje, đubre. A nisu mi govorili da je seks nešto što se prirodno dešava između dvoje ljudi koji se zaista vole i međusobno razumeju. Mediji su me učili tome da je seks nešto što mogu da radim sa bilo kim i da je to sasvim prihvatljivo. Isto to mi je govorio i rokenrol“, rekla O’Konor je u intervjuu „Spinu“.
Iako je 2018. godine romenila veru i prešla u islam, odgajana je kao katolikinja, ali je na čuvenom gostovanju u emisiji „Subota uveče uživo“ 1992. godine prvo otpevala Marlijevu pesmu „War“, a onda pocepala sliku pape Jovana Pavla II „u znak protesta protiv seksualnog zlostavljanja dece u katoličkoj crkvi“.
Zbog ovog poteza suočila se sa ogromnim osudama, mnogi su joj okrenuli leđa, čak i pojedini članovi porodice i prijatelji: glumac Džo Peši rekao je da bi joj, da je bio u emisiji tada, „zalepio takvu šljagu“, Madona je pokrenula praktično kampanju u medijima protiv nje (skrećući istovremeno pažnju na svoj album „Erotica“), koncerti su joj otkazivani. Na koncertu povodom 30 godina rada Boba Dilana u „Medison skver gardenu“, dočekana je i ovacijama i zvižducima. Trebalo je da otpeva „I Believe in You“. Vrisnula je u mikrofon „War“, prodorno pogledala publiku i sišla sa scene uplakana.
Šinejd O’Konor ispričala je da su joj 28 godina od tada prošle u „neverovatnoj izolovanosti“, u tome da je „tretirana kao metalno obolela“ i van scene i na sceni, privatno i u javnosti, kako prenosi „Indipendent“.
Početkom dvehiljaditih na kompilaciji „Collaborations“ (2005) okupila je raznoliku grupu saradnika i gostiju: Piter Gejbrijel, Dža Vobl (PIL), Blockheads, Teri Hol (Specials), Massive Attack, Bomb the Bass, Edž (U2), Met Džonson (The The).
Međutim, upravo u tom periodu krenulo je da se komplikuje njeno zdravstveno stanje, te je sve češće imala depresivne epizode, te je konzumacija narkotika postala svakodnevica. Ipak, kad god je mogla nastupala je i često je održavala dobrotvorne koncerte. Dve godine kasnije snimila je album „Theology“, zbirku rastafarijanskih duhovnih pesama i obznanila da pati od bipolarnog poremećaja.
Pet godina kasnije snimila je album „How About I Be Me (and You Be You)“ i potom „I’m Not Bossy, I’m The Boss“ (2014).
Sve ređe u studiju, a sve više na društvenim mrežama, počela je da ostavlja „neobične“ poruke, zbog kojih se kasnije izvinjavala, nazivajući to svojim „trenucima ludila“. Uporedo sa tim javno je govorila o zlostavljanju kroz koje je prošla, kao i problemima sa mentalnim zdravljem.
Preko društvenih mreža govorila je „da se osetila samom, nakon što je izgubila starateljstvo nad sinom od 13 godina“ i da je poslednje dve godine želela da se ubije. Iste 2017. godine, pojavila se na televiziji gde je otvoreno govorila o svojim psihičkim poremećajima sa željom da, kako je rekla, „destigmatizuje mentalne bolesti“, primećujući da one preovlađuju među muzičarima. U to vreme je promenila i ime u Magda Davit, a 2018. ponovo ga je promenila u Šuhada Davit, pa u Šuhada Sadakat, s obzirom na to da je tada prihvatila islam.
Uprkos turbulencijama, teškim fazama kroz koje je prolazila, irska pevačica ostavila je neizbrisiv trag u svetu muzike. Izdvojila se neobičnim stilom, jedinstvenim pristupom muzici, specifičnom pojavom koja je osvajala publiku autentičnošću, raskošnim glasom i emotivnim izvođenjem.
BONUS VIDEO: Fredi Merkjuri – Jedan od najupečatljivijih muzičara ikada