3
Poznata glumica za Nova.rs otkriva kako je nastao film posvećen tragično nastradaloj Tijani Jurić.
Glumica Sanja Rajačić je od malih nogu u glumačkim vodama, a radi usavršavanja u ovoj profesiji odlučila je da se odseli u Ameriku i tamo završi fakultet glume.
PROČITAJTE JOŠ:
Pre deset godina u našoj zemlji tragično je nastadala devojčica Tijana Jurić, a ovaj događaj je i danas bolna tema. Mlada glumica Sanja Rajačić je tada odlučila da snimi film koji će za cilj imati promenu zakona koji je tada glasio da nakon nestanka neke osobe policija krene u potragu za njom tek 48 sati kasnije.
S obzirom da je Sanja radila na filmu skoro 10 godina, u međuvremenu se zakon promenio, a Igor Jurić, otac tragično nastradale devojčice je zaslužan za sistem „Potraži me“ koji je veoma značajan u ovim situacijama.
Sanja je u filmu glavna glumica, scenarista i koreditelj, a u razgovoru sa Nemanjom Vasiljevićem, novinarom Nova.rs je otkrila kako je došla do ideje da napravi ovakav film, zašto je proces trajao skoro 10 godina ali i da je glumačka legenda Marko Živić svoju poslednju ulogu odigrao upravo u ovom filmu koji se zove „48 sati i jedan minut“.
Kako si se odlučila za ideju da napraviš film koji je posvećen tragično nastradaloj Tijani Jurić?
„Prvo volim da radim značajne priče, moja poenta umetnosti je bila da doprinesem nekoj promeni u društvu. Tada se desilo slučaj Tijane Jurić, mi reagujemo jedni na druge i mislim da možemo da pomognemo jedni drugima. Želela sam da doprinesem promeni čekanja 48 sati, mislim da treba da se kreće u potragu odmah što se u međuvremenu i desilo da se zakon promeni…“
Koliko godina je trajao ceo proces – pisanje scenarija i snimanje filma?
„Započela sam pisanje 2014. godine kada se desio slučaj sa Tijanom Jurić, 2018. godine samo snimili. To je dug proces, kada se rodi nova ideja, onda menjamo sve i to je trajalo, ali nisam htela da žurim. Želela sam da to pročitaju ljudi kojima ja verujem, onda smo 2019. godine završili montažu i onda se desila korona. Ja sam perfekcionista pa mi je trebao neko ko će mi reći kraj i eto ove godine se desila premijera filma 18 sati i jedan minut.“
Jesi teška za saradnju?
„Moguće da jesam, dosta sam staložena, ali uzimam stvari u svoje ruke kada vidim da nema pomoći. Iz želja da budem fina, ja neću da kažem ljudima nešto loše, nego da naučim svaku drugu struku da bih to uradila kako treba. Na filmu sam imala divnu ekipu, postprodukcija je divna, mi samo jedan dan sedeli 24 sata, išli smo u Sloveniju da radimo montažu zvuka i uzela sam sat i vidim da je šest ujutru i ja reko došli smo u šest ujutru i reko da li je moguće. Mi smo sve na filmu što se tiče zvuka menjali, koraci, podizanje šolje i tako dalje, to je sve odrađeno do perfekcionizma. Svuda sam morala da sedim i ne propuštam ništa.“
Kako izaći iz uloge reditelje i stati pred kameru?
„To je već bilo teško. Mi smo jednu scenu snimali u Americi, a sve ostalo u Srbiji. Morate celi da se date, drugarici sam rekla da mi se toliko lepih stvari desilo u tom momentu, a treba da snimam tešku scenu i onda mi je ona dala predlog da pogledam neki film i tu sam se rasplakala. Imala sam jednu scenu koju sam snimala u psihijatriji i kada su mi rekli stop kraj, ja sam se tresla nisam mogla da izađem iz uloge.“
Marko Živić se pojavljuje u filmu, to je njegova poslednja uloga. Kako si došla do njega i kako je on reagovao na samu temu?
„Meni je bilo veoma drago da je on bio deo filma. Ja sam kao mala imala probe sa njim u ‘Dušku Radoviću’, posle sam mu rekla da sam ja to dete, i ostvarila sam taj svoj san 20 plus godina kasnije da igramo zajedno. U očima mu se baš vidi duša, po tome ću da ga pamtim. Posle nekih 15 dana snimanja smo imali neku malu proslavu i on je tu bio najveseliji.“
Nebojša Glogovac je takođe treba da bude u filmu, šta se tu desilo?
„On je potpisao ugovor, ali je preminuo pre početka snimanja, to mi je mnogo teško palo i onda je umesto njega došao Marko Živić.“
Otkud ti u glumi?
„Ceo život sam u glumi, od sedme godine se bavim time i znala sam da hoću da glumim na engleskom. Ja sam išla u Kanadu, pa u Njujork, pa u Los Anđeles. Kad sam se vratila iz Kanade našla sam dnevnik koji sam pisala sa sedam godina i videla sam dnevnik na kom piše Beograd strelica Los Anđeles…“
Ti si u Ameriku otišla posle srednje škole?
„Četvrtu godinu srednje škole sam završila u Kanadi jer sam želela da usavršim jezik. Moj fakultet ima dve godine u Njujorku, pa sam napravila pauzu i igrala u predstavama, pa sam onda otišla u Los Anđeles da završim još dve godine studija.“
Kada su finansije u pitanju da li si u Americi imala neku stipendiju?
„Imala sam deo, a deo su morali moji roditelji. Znali su da neću skrenuti nekim pogrešnim putem i da se pare neće baciti u vodu. Ja sam tokom korone recimo radila u jednoj građevinskoj firmi, radila sam papirologiju. Hvala Bogu pa mi je otvorio taj put jer se zatvorila gluma i sve i samo je građevina radila i hvala Bogu pa sam radila tamo.“
Šta reditelji u Americi traže i šta je to drugačije nego ovde i da li su te pitali nešto vezano za Srbiju?
„Mnogo volim Amerikance jer su veoma profesionalni, znaju da dođu do tvoje duše dok ne izbaciš sve iz sebe. Naše reditelje ne znam, na ovom filmu ’48 sati i jedan minut’ nam je glavni reditelj bio Amerikanac sa kojim sam sarađivala pre. Što se tiče Srbije, svi znaju Novaka Đokovića, sada već i Jokića. Sećam se da mi je jedna profesorka pričala da stalno prati Novaka Đokovića i putuje svuda gde on igra ona ide, to mi je bilo fenomenalno. Ima nažalost i političke strane.“
Kako izgledaju kastinzi tamo?
„Kastinzi se ovde ne rade, što je po mom mišljenju problem. Nas su pitali zašto je Nebojša Glogovac morao da prođe kasting? Morao je jer je reditelj bio amerikanac i imao je šansu da vidi naše glumce. To je bolje nego da se ide preko telefona i preporuka. Jednu stranu koju ne volim je ta ekonomija, pa se gleda koliko te ljudi na mrežama prati, razumem da kasnije kada se radi marketing neka osoba će više da doprinese, ali više bih volela da me neko gleda kao glumicu, ja sam umetnička duša koju ne zanima taj deo.“
Da li si upoznala Igora Jurića?
„Da, želela sam da on pogleda film pre premijere, kada je pogledao onda smo više pričali o tome i znači mi njegova podrška.“
BONUS VIDEO: ISPOVEST „Nisam smela da budem siromašna, kao detetu mi niko nije rekao da vredim, zbog toga sam krenula na psihoterapiju“: Naša pevačica o teškom odrastanju i borbi za vrh koji nikako da osvoji
