6
Ljiljana Blagojević danas puni 69 godina, a iza sebe ima bogatu karijeru i brojne uspešne uloge, od kojih se prva izdvojila 1981. godine u filmu Emira Kusturice "Sjećaš li se Doli Bel?".
Ovu značajnu ulogu dobila je kao studentkinja treće godine FDU-a, a nije pomislila da će, tada mladi reditelj kome se smešila velika karijera, baš nju izabrati za glavnu ulogu u ovom ostvarenju.
PROČITAJTE JOŠ:
Iako neiskusna, Ljiljana je uspela da ispuni očekivanja i u najboljem svetlu pokaže svoj očaravajuću lepotu i raskošni talenat, te je zajedno sa Kusturicom ubrzo postala značajno ime domaće kinematografije.
„Bila sam student treće godine glume kada je moj asistent Bora Stjepanović doveo Emira na klasu da nas vidi. Nisam ni sanjala da mogu da dobijem ulogu. Veliki reditelj je sedeo sa nama i neobavezno pričao. Posle nekoliko dana tražili su mi sve moje fotografije iz detinjstva. Donela sam. To je bilo sve. Prošlo je proleće, otišla sam na kampovanje kada mi je u kamp stigao telegram da se hitno javim u „Sutjeska film“. Otišla sam u Sarajevo i te jeseni je krenulo snimanje. Znači, bez probnog snimanja, kastinga i ostalih z**ebancija. A znate zašto? Kada znate šta hoćete i kada nađete ono šta ste osmislili, a pritom ste sigurni u sebe, nisu vam potrebni ni kastinzi ni audicije“, ispričala je glumica jednom prilikom za „Kurir“.
Debitantski film Emira Kusturice doneo joj je veliku popularnost, a predstavili su se publici i na prestižnom festivalu u Veneciji gde su osvojili „Zlatnog lava“. Ljiljana i danas smatra ovu ulogu jednom od najznačajnijih u njenoj karijeri, koja joj je „otvorila mnoga vrata“.
„Iako ne volim sebe da gledam, prema ranim radovima mog posla imam drugi odnos. Ovaj film, remek delo naše kinematografije, doneo mi je mnogo radosti i otvorio mi put u karijeri kako bi svako mogao samo da poželi. Ta božanstvena poetika i taj divni humor, bude u meni nostalgiju na sve čega više nema. Na veliku zemlju, ozbiljnu kinematografiju, pa i na moju mladost i prve korake na filmu. Vreme je kao sito koje nam pokaže šta jeste umetničko delo, a šta ne. Pokazalo je da je debitanski film Emira Kusturice biser u našoj kinematografiji i čini me ponosnom što sam bila u toj vanserijskoj glumačkoj ekipi. Iako, takođe mlad, reditelj Emir je pokazao raskoš svoga dara, tako da ni najveći kritizeri ne mogu da nađu slabo mesto u filmu“, ističe Ljiljana.
Uprkos tome što su bili nagrađeni i na Pulskom festivalu, Ljiljana kaže da je domaća publika često najkritičnija.
„Pre toga dobio je nagradu u Puli. Sećam se, putovala sam posle festivala Liburnijom, brodom, ka Dubrovniku. Sedela sam na palubi i iza leđa sam čula jednog filmskog kritičara kako analizira film, seče ga u komade. Tek kada je film pozvan u Veneciju i kada je nagrađen desilo se njegovo ponovno rađanje. To smo mi. Kada te napolju priznaju, počinjemo i mi da cenimo“, objašnjava.
Ogroman uspeh koji je ostvarila ekipa filma „Sjećaš li se Doli Bel“ značio je i mogućnost ostvarivanja svetske karijere, ali Ljiljana ovu opciju nije dovodila u pitanje.
„Doživela sam ovacije. Slobodan Aligrudić, Sidran i ja bili smo smešteni u najboljem hotelu u kome je sniman čuveni film „Smrt u Veneciji“. Nažalost, taj dvadesetominutni aplauz zabeležen je samo na jednom kasetofonu. Niko od TV ekipa sa ovih prostora nije bio prisutan. Publika je bila na nogama. Novine pune naslova. Mene su poredili sa velikim glumačkim imenima iz filmova italijanskog neorealizma. Pominjali su film „Gorki pirinač“. Bilo je to rađanje velikog imena u svetskoj kinematografiji Emira Kusturice. Tad sam dobila pozive za odlazak u inostranstvo, ali uslovi koji su stajali u ugovorima bili su do te mere surovi da su značili potpisivanje za odustajanje od života, slobode. Dileme nije bilo. Nisam otišla. I nikad se nisam pokajala. Moj jezik je moj zavičaj. Na njemu sanjam i samo na njemu mogu da pravim karijeru koju sam izgradila“, zaključila je glumica.
