Slavni glumac ostavljao je i varao mnoge lepotice, ali mu je 40 godina mlađa "popila krv" - i ispraznila novčanik

Proslavio se u filmovima francuskog Novog talasa šezdesetih, a sedamdesetih je postao akcioni junak. Najpoznatija ostvarenja u kojima je igrao su "Bez daha", "Ludi Pjero", "Borsalino", "Profesionalac"... Njegove filmove u bioskopima pogledalo je čak 160 miliona gledalaca, a bilo bi ih sigurno i mnogo više da je hteo da prihvati neke uloge u holivudskim filmovima, ali to nije želeo.

Počeci

Potekao je iz umetničke porodice - njegov otac Pol bio je vajar, a majka Sara slikarka. Kao dečak, Belmondo je bio privržen sportu, dok ga škola nije mnogo zanimala. Bio je uspešan u boksu i ostvario je tri uzastopne pobede nokautom u prvoj rundi, ali se ovim sportom bavio kratko, budući da je oboleo od tuberkuloze.

"U ringu dobijate mnogo udaraca, često jakih, bolnih i neugodnih, a karijera je kratka. I u glumi su udarci teški, ali barem imate šanse da duže ostanete u igri ", objasnio je Belmondo u autobiografiji "30 godina i 25 filmova" koja je 1963. godine ugledala svetlost dana.

Vremenom je počela da ga zanima gluma i tinejdžerske godine je proveo u privatnoj dramskoj školi, a diplomirao je na Nacionalnoj akademiji dramskih umetnosti. Karijeru započinje na pozorišnim scenama početkom pedesetih godina, a ubrzo prelazi i na film, gde u početku dobija manje uloge.

Proboj na filmskoj sceni ostvario je 1960. godine u filmu „Do poslednjeg daha“, koji ga je lansirao u sam vrh francuskog novog talasa i doneo mu međunarodnu prepoznatljivost. Tokom šezdesetih godina, glumio je u nizu značajnih filmova različitih žanrova – od kriminalističkih drama do avanturističkih i komičnih ostvarenja.

Među najzapaženijima su „Čovek iz Rija“, „Ludi Pjero“ i „Majmun zimi“. Već tada postaje jedan od najtraženijih glumaca u Francuskoj, iako uporno odbija ponude iz Holivuda, jer nije želeo da snima na engleskom jeziku.

Sedamdesete godine obeležio je prelazak ka komercijalnijem filmu. Osniva sopstvenu produkcijsku kuću i počinje da producira projekte u kojima upravo on tumači glavne uloge. Filmovi poput „Borsalina“, „Provalnika“ i „Veličanstvenog“ učvrstili su njegov status zvezde koja puni bioskopske sale. U tom periodu, često sarađuje sa najpoznatijim francuskim rediteljima i glumcima, poput Kloda Šabrola, Pitera Bruka, Žaka Dipona, Fransoa Trifoa i Vitorija de Sike.

Tokom osamdesetih, nastavlja niz uspeha u popularnim filmovima, među kojima se izdvajaju „Profesionalac“ i „As nad asovima“. Ipak, krajem decenije ponovo se okreće pozorištu i tu postiže veliki uspeh. Za ulogu u filmu „Put razmaženog deteta“, dobija prestižnu nagradu Cezar za najboljeg glumca.

Devedesetih godina, ostaje aktivan i na filmu i na sceni, tumačeći raznovrsne uloge. Njegovo poslednje filmsko pojavljivanje zabeleženo je 2009. u filmu „Čovek i njegov pas“. Nakon moždanog udara koji je pretrpeo početkom dvehiljaditih, postepeno se povukao iz javnog života i definitivno završio karijeru 2011.

Tokom života, bio je odlikovan brojnim priznanjima, uključujući i najviša francuska državna odlikovanja, kao i međunarodne nagrade za doprinos filmu. Dobio je počasnu Zlatnu palmu, Zlatnog lava za životno delo i specijalna priznanja Francuske filmske akademije.

Ljubavni život

Belmondo je bio oženjen Elodi Konstanten, u periodu od 1952, do 1968. godine. Elodi je bila njegova mladalačka ljubav. Venčali su se 1953. godine, pre nego što je Belmondo stekao svetsku slavu. Par je dobio troje dece: ćerku Patrisiju, koja je tragično preminula u požaru 1994, ćerku Floransu i sina Pola, koji je kasnije postao vozač Formule 1.

Ipak, brak nije bio bez problema, a rastuća slava Belmonda dodatno je opteretila njihov odnos. Nakon deset godina braka, glumac započinje vezu sa švajcarskom glumicom Ursulom Andres, poznatom po pojavljivanju u filmu „Dr. No“. Kada je njihova afera postala javna, oboje su se razveli od svojih tadašnjih partnera. Veza sa Ursulom raspala se sredinom sedamdesetih, nakon čega je Belmondo imao niz kratkotrajnih romansi sa glumicama i manekenkama.

Početkom osamdesetih, upoznaje Mariju Karlos Soto Major, brazilsko-francusku glumicu i manekenku, ćerku bogatog bankara i nekoliko godina mlađu od njegove najstarije ćerke. Ni ova veza nije bila dugog veka, a Belmondo je sve do 2001. godine uglavnom ulazio u nove romanse sa mlađim partnerkama.

Početkom dvehiljaditih, upoznaje Natali Tardivel, glumicu i plesačicu. Iako je Natali znatno mlađa od Belmondove dece, njihova veza je potrajala dosta duže nego što su mnogi očekivali. Natali je bila uz njega kada je, u avgustu 2001, doživeo moždani udar na Korzici. Par se venčao 2002. godine, a naredne godine, Belmondo i Natali dobijaju ćerku Steleu Evu Anželin, a Natali je izjavila:

"Nisam ni sanjala da ću se jednoga dana udati za Bebela. Nikada neću zaboraviti kada sam ga u leto 1975, kao desetogodišnja devojčica, zaustavila na pariskoj aveniji Foš i zatražila autogram. On je tada hodao zagrljen s Ursulom Andres i potpisao mi se u školsku svesku. Bila sam luda od ushićenja".

Ipak, brak sa Natali nije potrajao – 2008. godine, ona podnosi zahtev za razvod, nezadovoljna životom sa suprugom koji se teško kretao.

Nakon raspada drugog braka, Belmondo ulazi u vezu sa Barbari Gandolfi, bivšom striptizetom i Plejboj zečicom, četiri decenije mlađom od njega. Ni ova veza nije bila bez problema, posebno nakon što je Gandolfijeva ušla u skandal zbog zatvaranja lanaca noćnih i svingerskih klubova koje je vodila u Belgiji i Francuskoj. Mediji su objavili transkripte njenih telefonskih razgovora, iz kojih je bilo jasno da je Barbara više bila zainteresovana za Belmondovo bogatstvo nego za njega lično, iako je on bio spreman da učini sve za nju.

Ispraćen uz počasti

Reditelj Kventin Tarantino  je divljenje prema glumačkom umeću Belmonda uklopio u pogled na svet kaskadera Klifa Bota iz filma "Bilo jednom... u Holivudu":

“Kao Pol Njuman, koji se Klifu dopao, i Belmondo je imao šarm filmske zvezde. Međutim, kada je Njuman glumio kopile, on je i dalje bio simpatično kopile. Ali, tip u 'Do poslednjeg daha' nije bio samo seksi kreten, već je bio jezivi lopov, go*no. Za razliku od holivudskog filma, nisu ga sentimentalizovali".

Žan-Pol Belmondo je preminuo u Parizu 6. septembra 2021. godine u 89. godini. Njegova smrt izazvala je veliku pažnju javnosti, a Francuska mu je odala počast državnom ceremonijom, naglašavajući njegov značaj za nacionalnu kulturu.

Nacionalna garda je na komemoraciji izvela „Marseljezu“ i francusku državnu himnu, dok je predsednik Emanuel Makron obavio vojnu inspekciju, okružen emotivnim poštovaocima glumca.

„Nije prestao da traži sreću, ali takođe i da je daje“, izjavio je Viktor Belmondo, glumčev unuk, takođe glumac.

Predsednik Emanuel Makron je u svom obraćanju naglasio: „Voleli smo Belmonda jer je ličio na nas… Šest decenija francuskog života… Šest decenija kavalkada“.

Kovčeg je bio praćen orkestrom Nacionalne garde uz muziku „Chi Mai“ Enia Morikonea, koja je originalno korišćena u filmu „Profesionalac“. Brojne ličnosti iz sveta filma prisustvovale su ceremoniji, među kojima Gijom Kane, Marion Kotijar di-džej Bob Sinkler i Tijeri Fremo. Dvorište Invalida bilo je rezervisano za oko 1.000 ljudi sa zdravstvenim propusnicama, dok su stotine drugih obožavalaca pratile ceremoniju putem velikih ekrana postavljenih ispred spomenika posvećenog francuskim ratnicima i grobu Napoleona. Događaj je bio prenošen uživo na televizijama u Francuskoj i Belgiji.

Veče pre sahrane, vrata Invalida otvorena su za sve koji su želeli da odaju poslednju počast glumcu, a Belmondo je sutradan sahranjen u crkvi Sen-Žermen-de-Pre. Sahrani su prisustvovali samo članovi uže porodice.

Belmondo je ostao upamćen kao simbol jedne epohe francuskog filma – glumac snažne harizme, prepoznatljivog stila i izuzetne popularnosti. Njegove uloge, naročito iz ranog perioda karijere, i danas se smatraju ključnim za razvoj moderne evropske kinematografije.