Životna priča Jovane Tipšin će vas ostaviti bez daha.
Iako neretko u javnosti otkriva detalja svog privatnog života, pevačica Jovana Tipšin je pre par meseci gostovala u našoj emisiji „Ispovest“ u kojoj je ispričala kako je izgledalo njeno detinjstvo u Beogradu i odrastanje u desetočlanoj porodici.
Pevačica će ove godine proslaviti 30 godina svoje karijere, a u susret tome otvoreno je govorila o svom životu i svemu što je obeležilo njenu karijeru do sada.
Kako ističe, najveću zahvalnosti duguje svojim roditeljima koji su je izveli na pravi put. Sa samo 12 godina počela je da peva, a takođe nam je ispričala kako je izgledao njen dolazak na javnu scenu ali i šta se na estradi dešavalo devedestih godina.
PROČITAJTE JOŠ:
Sledeće godine ćete proslaviti 30 godina karijere.
„Kada ste mi rekli da ponosem fotografije iz ’90-ih za ovu emisiju, podsetili ste me na te godine, nisam se umorila od nastupa gostovanja i svega ostalog. Kada radite nešto iz ljubavi to je uživanje, a još ste i plaćeni za to. Ja volim da pevam, isključim se, kada pevam zaboravim na sve probleme. Najlepše spavam posle uspešnog koncerta.“
Rođeni ste u Beogradu 1976. godine, kako je Beograd izgledao tada iz vašeg ugla deteta?
„Odrasla sam na Zvezdari, i danas mi tu živi moja snaja, nažalost brat mi je preminuo pre par meseci. Ja pamtim to lepo odrastanje, mama, tata, nas osmoro dece, ja sam šesta po redu. Nekako ste mali, nemate odgovornost, tu mi je bila baka, tetke, to je nešto najlepšte. U dvorištu je živela baka u jednoj kući, u drugoj tetka, u trećoj mi. Kada sam imala šest godina mi smo se preselili na Banjicu.“
Kakvi ste bili kao dete?
„Nešto nisam čula da sam bila nemirna, u školi sam bila mirna, čak i kada deca dobacuju ja sam bila dobra, imala sam svoj san i pravila svoje vizualizacije kao dete. Kada sam se doselila na Banjicu ja sam imala šest godina, tada sam sa društvom pevala ispred zgrade, imali smo i žiri. Posle uz gitaru, pa kršenja, ispraćaj u vojsku i tako sam krenula da pevam. Brat mi se oženio kada sam imala devet godina i tada sam prvi put zapevala stvarno, pevala sam ‘Ne kunite crne oči’ od Vesne Zmijanac.“
„Kad sam imala 11 godina, mama me je prijavila na jednu audiciju u hotelu ‘Mladost’ na Miljakovcu, tada sam osvojila drugo mesto. Dobila sam putovanje za Italiju, mama je to putovanje unovčica, ne mogu da se setim šta mi je kupila. Sećam se da smo dobili šampanjac, cveće, bila sam srećna što sam ja pevala i imala podršku porodice.“
Šta su vam roditelji rekli kada ste poželili da budete pevačica?
„Mama me je prijavila na audiciju, a posle sam oformila i svoj bend, pevala sam i sa Mirjanom Mirom Beširović koja je imala hit ‘Zlato moje slađano’. Kada sam tražila slike za ovu emisiju, videla sam da mi je ona napisala posvetu ‘Mojoj dragoj Jovani, velikoj budućoj zvezdi’, ona je znala da ću ja postati poznata, procenila je to kao profesionalac. Ja sam tada pevala po Srbiji, po Jugoslaviji, mama i tata nisu bili toliko za to, oni su mislili da je to nešto malo, nisu znali da će to biti profesionalno. Ako je to po Božijoj zamisli ne može niko da vas zaustavi. Ja iz škole izlazim ranije, idem da pevam, privlačilo me je to.“
Čime su se vaši roditelji bavili?
„Moj tata je radio dalekovode po celoj Jugoslaviji, a mama je radila u hotelu. Ja sam iz radničke porodice, bili su vredni, požrtvovani roditelji koji su se posvetili svojoj deci. Sada kada odem kod njih na grob uvek vam se zahvaljujem što su me ovako vaspitali i što sam tu gde jesam, što su vaspitali moju braću i sestre da budu pošteni, to je najvažnije od svega u životu. Sve prođe i karijera i ljubav, ali najvažnije je ostati čovek. Tata mi je bio i kuvar u vojsci, radio je prvu, drugu, treću smenu. Kada sam bila beba mama je morala da počne da radi, ja sam išla u jaslice, pa u predškolsko, obdanište, u Osnovnoj školi sam bila u boravku, a oni su stalno radili i baš su se posvetili svojoj deci.“
„Jednom sam poželela da im skuvam pasulj, starija sestra mi je rekla recept, ja sam htela da im se zahvalim tako. Sredim ceo stan, uberem cveće, osvežim prostorije. Još kao dete sam htela na taj način da se zahvalim, bila sam tada u Osnovnoj školi. Mama dođe sa posla, bole je noge, ja joj izmasiram noge, tati isto šta god treba. To mi je bilo važno, tata širi veš, ja mu kažem ja ću, a onda on kaže ‘Neka, odmori’. Mi smo uvek sve radili, radna akcija u kući, pustimo muziku. To je porodica u kojoj je vladala ljubav.“
Da li je uvek bilo za sve, ili je bilo i teških trenutaka?
„Tata je radio sa strujom, posle je prošao u GSP, koliko su mogli toliko smo imali. Moja najstarija sestra je rođena 1960. godine, udala se sa 19 godina, završila srednju školu, upisala fakultet i udala se mlada. Brat je rođen 1962. godine, pa je on sa svojom devojkom iznajmio stan, a mi smo ostali na Banjici. Ja sam nosila od sestara garderobu, sećam se da je mama vodila moje dve sestre i mene da nam kupi kaput na kredit. Poštenim radom su kupovali koliko su mogli, a mi sestre smo delile garderobu. Tati i mami sam zahvalna na svemu, ovih dvoje najstarijih su odrasli, počeli su rano da zarađuju, ali smo ostali nas šestoro, pa dok se plate svi računi u stanu, sve to košta.“
Da li ste im pomagali kada ste počeli da zarađujete i kada ste oformili svoj bend?
„Pevala sam sa Mirjanom Beširović, tu je bila još jedna koleginica Olivera koja me uvela u ovaj posao. Ja sam od 1993. godine član ‘Melos estrade’, dugo godina sam njihov član, pre par godina sam dobila diplomu estradnom umetnika. Srećna sam što sam učila od najboljih. Oni su negde pevali i povedu i mene, ja sam imala 12 godina. Dobila sam honorar, mada meni tada pare nisu bile bitne samo mi je bilo bitno da pevam. Posle mi je bilo bitno da donesem pare kući da oni vide da sam i ja vredna, da im se zahvalim, bilo mi je žao njih, iskreno. Bila sam srećna što sam mogla da im kupim pola teleta, tata je bio srećan, stavili smo u frižider. Tati i mami sam dala pare, to je moja prva zarada.“
Da li ste napravili medijsku pauzu kada vam je otac preminuo?
„Jesam, samo 17 dana. Otkazala sam neke nastupe u Beogradu, uzela sam kaparu, pa sam posle vraćala to. Posle 17 dana sam morala da pevam, to je ono što nije dobro u našem poslu. Pevate, a u duši umirete. Ja sam imala turneju u Skandinaviji, tri meseca su je reklamirali, Mile Kitić i ja smo išli, pa nas se priključila i Goca Božinovska. Isplakala sam se u sobi, sredila i otišla jer su me mama i tata učili da uvek budem ono što jesam. Sećam se da su na tu turneju dolazile trudnice koje su putovale po 200-300 kilometara, a šta sada ja da radim. Oni su došli da uživaju. Štokholm, Geterborg, Danska, svuda smo bili, bila je velika turneja. Ja sam otišla na očev grob, vežala sam crnu maramu na njegov krst i rekla da znam da bi on mene kritikovao kada ne bi otišla da pevam, idem da pevam za njegovu ljubav. Tada sam krenula sa turnejom.“
Odmah ste počeli da pevate sa velikim imenima i da nastupate po dijaspori.
„Prvi album sam snimila za PGP RTS 1994. godine, tada sam još uvek tražila sebe. Ploča, kaseta i CD su u to vreme izlazili, pa se ploča povlačila, pa kaseta, pa je ostao CD. Sećam se da sam otišla u studio 5, bila sam nervozna, da li ću biti primljena ili ne. Bila sam tada puna energije i ponosna i rekla sam sebi da ću sigurno biti primljena, imala sam više samopouzdanja nego sada. Komisija nije mogla da veruje da imam 17 godina, rekli su da imam glas kao da imam 30 godina, ja imam tu jaku boju glasa. Bila sam primljena, album mi je radio Dragan Brajović Braja, osetila sam neku emociju u njegovom pisanju. On je tada radio Rođi Raičević, Dragani Mirković i tako dalje. Zoran Tutunović Tutun mi je radio ceo album, a kasnije, 1996. godine pesme ‘Ne zaboravi me’, on je napisao tekst za pet minuta, poznavao me je i ta pesma je postala moja lična karta.“
Kako je estrada izgledala devedesetih godina?
„Ako privatnost stavimo po strani, poslovno je to bilo super vreme. Vratila bih se u devedesete godine što se posla tiče, izbacivala sam hit do hita, puna energije, maštanja, druženja, turneje, meni je to prelepo vreme. Mnogi pevači kažu da je to bilo lepše vreme. Bilo je manje pevača, ali su svi bili imena.“
Kako izgleda trenutak kada postoje svesni toga da postajete sve popularniji?
„Uvek sam gledala da pevam iz duše, da osećam publiku, bilo mi je bitno da pesme budu dobre, nije mi bilo važno da li ću biti manje ili više popularna. Kada je izašla pesma ‘Ne zaboravi me’ to je bilo ludilo, ta pesma je moja lična karta. Za taj album sam uložila puno truda. Sećam se da mi je zafalilo 900 maraka, napolju sneg do kolena. Mnogo sam uložila, a opet fali, imala sam dva prijatelja na Miljakovcu, taksi neće da vozi, ja kažem sestri idemo peške. Srki boy čeka, ne želim nikome da ostanem dužna. Rekla sam da ću pozajmiti, pa ću da vratim, tačno sam znala da će to biti mega album. Otišle smo, Bog sveti zna kako smo mi stigle. Pozajmile pare i otišle da isplatimo studio. Moja sestra,moja koleginica, kuma Lina, ona je tada imala pesmu ‘Bumbar’ i ja smo otišle. Mi kupimo brdo hrane, čekamo da se uradi post produkcija, remiks albuma, ja ću pare Srkiju da dam kada mi uradi sve što treba. Ja sam tada trebala da predam taj tad za štampanje, da ide za Švajcarsku. Ja njih držim celu noć, ne spavam, sestra i Lina zaspale, a ja ove mazim i pazim samo da mi završe album i da se to završi i preda. Oni mi kažu sutra će biti gotovo, ja sutra dolazim odmah i idem da predam i Bog me je pogledao, imam hit i danas.“
1994. godine ste proglašeni za otkriće godine.
„Taj program je vodila Divna Karleuša, predivna i prelepa žena, sećam se kao juče da je bilo. Ja slavim svoj 18 rođenda, dobijam nagradu za otkriće godine u Domu Sindikata, i onda smo svi otišli u Top Najt, današnji Topčiderac, bilo nas je preko 200. Mnogo je bilo lepo.“
Da li je bilo opasno pevati devedesetih?
„Ja sam među prvima pevala u Bosni, razmišljala sam tako da treba da spajamo mostove, a ne da ih rušimo. U mojoj porodici su uzmešane vere i nacije, ex Jugoslavija je u mojoj familiji. Vaspitana sam tako da ne gledam boju kože, da poštujem svoju Pravoslavnu veru i da druge cenim. Svi treba da veruju u Boga. Ja sam sebe spoznala i vodi me božija ruka.“
Kada je reč o 2000. godina često su povezivali estradu i kriminal. Postojali su neki klubovi u kojima nije mogao svako da peva, evo na primeri Madona koju je držao Marko Milošević.
„Pevala sam u Madoni, bilo je nas više pevači, u to vreme je bio target. Puno je bilo naših kolega, od Marka smo uvek bili ispoštovani, a kada smo pevali na trgovima, isto, uvek budemo ispoštovani od strane tadašnjeg predsednika Slobodana Miloševića. Menadžer je vodio računa u to vreme i sve je išlo preko njega.“
Kako je izgledao taj ‘Target’ 1999. godine?
„U Požarevcu je to organizovao Marko Milošević, išli smo Bambi autobusom, nalazili smo se kod CK. Tada su Saša Popović i Željko Mitrović vodili, dobili smo plazmice u autobusu do Požarevca, a bombe udaraju na sve strane, a mi idemo da pevamo. Šta je tu je, vas zove država, ja se time bavim, shvatam da to nije prijatno, ali ti ideš sa svojim kolegama, pa šta ću ja, svačiji život vredi kao i moj. Mi smo išli, pevali, družili se, onda smo se vratili. Nakon toga su javili da će bombardovati Brankov most, a mi smo otišli tamo. Saša Popović, Željko Mitrović, moje kolege i ja sam rekla mojima da ne dolaze, jedna sestra je pošla sa mnom. Jao kada sam videla u prvom redu sve moje sestre i braća, kumovi, komšije, ja se mislim šta ćete ovde, a javili da će gađati most. Ispred mene peva pokojni Stanislav Stošić pesmu ‘Vranjanka’, on je tu pesmu i ‘Zajdi, zajdi’ pevao pet puta, izmišljao strofe, a ja se mislim hoće li više da i ja otpevam što pre i da idem sa ovim mojima. Pevala sam pred kraj, naravno nisu gađali most, ali tada ne razmišljate.“
Dvehiljaditih se smirila situacija što se tiče rata, a šta se dešavalo na estradi?
„Snimala sam duet sa Kemalom Kalovčićem, ‘Senke’. Ja sam tu pesmu dugo nosila u tašni, Braja je napisao tekst, htela sam da Sinanom Sakićem i nešto se nije dala. Imala sam turneju po Bosni i srela sam Kemala na jednom ručku, tada sam mu ponudila, on je uzeo pesmu i kaže ‘Jao kakav tekst ćero’, i tako smo se dogovorili, snimili smo u njegovom studiju u Dizeldorfu, on je tada živeo u Nemačkoj, otpevao je svoj deo u Nemačkoj, a ja sam u Beogradu, poslednji deo smo trebali da otpevali zajedno, ali nismo uspeli, pa sam ja to otpevala sama. Pesma je postala mega hit, mi smo posle snimali i spot u Beogradu na Kalemegdanu, ali taj spot nikada nije izašao.Imali smo zajedničku turneju po celoj Evropi, tada je bio i Nino Rešić sa nama.“
Pre godinu dana ste izgubili i majku.
„Tokom korone sam bila sa majkom, čuvala sam je do poslednjeg dana. Mislila sam da njenu smrt neću preživeti, tata kada mi je umro, tu je bila majka, sestre, braća, posao, ali kada se desilo… Ja sam nju spasavala, pritisak merila, nabavljala lekove, počela je odjednom da se guši, tu scenu nikada neću zaboraviti. Šta se tu desilo, ne znam, odvezli su je na VMA, moj kum me zove sutradan da pita kako je, njegov prijatelj je bio anesteziolog mojoj mami, mi smo zvali da pitali kako je ona, celu noć ne spavamo, on mi je rekao da je sada bolje, da je doručkovala. Čula sam joj glas, imala je poremećaj srčanog ritma. Taj dečko se zamonašio, više nije anesteziolog, on me je pozvao da mogu da je vidim poslednji put, imam snimak. Ona mi govori da je vodim kući, pričala sam joj da joj podignem energiju. Bila je svesna do poslednjeg dana. Vladala je korona, imala sam dve maske, nisam mogla da se približavam.“
Ja sam kasnije od patnje, tuge, boli, nespavanja dobila koronu. U međuvremenu je mama izašla iz bolnice, ja sam sve obezbedila da se steriliše auto, svi su imali vizir i maske. Zahvalna sam Bogu što sam imala priliku da poslednji put popričamo. Ona je posle upala u tešku komu, ne znam šta se desilo. Mislim da je dobila bakteriju u bolnici, među lekovima su bili aktibiotik, svašta je tu bilo. Mi smo onda išli da je vidimo, da sam mogla samo da uđem da joj noge poljubim, da joj osetim miris kože. Onda sam rekla sestri da idemo pod Ostrog. Zvala sam prijatelja da rezerivše karte, mi sa aerodroma pravo na taksi i na Ostrog. Ponela sam njenu potkošulju, molile smo se i ja sam pre molitve snimala sebe, čule su se ptičice, to je bio 25. februar. Ušle smo kod Svetog Vasilija, molile se, i posle molitve je preminula tog dana, ona je inače krštena u crkvi Sveti Vasilije Ostroški na Banjici. Ja sam mislila da neću preživeti, kada izgubite roditelja onda ste ničije dete. Pre neko veče sam se toliko isplakala. Znam da su oni tu negde, fizički nisu, ali jednog dana ćemo se sresti.“
Jovana Tipšin nam je istakla da joj je posebno žao što se u velikoj meri posvetila karijeri, a što je zapostavila svoj ljubavni život, te kako ističe da nije slušala neke ljude danas bi imala svoju porodicu. Detaljnije možete pogledati u emisiji na početku teksta.
BONUS VIDEO: ISPOVEST „Video sam ga par sati pre pucnjave, a sutradan sam lepio umrlice po gradu“: Naš pevač prvi put o tragedijama koje su ostavile velike posledice
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar